Размишљање врху муке Исукрстове
Будући много дни и веле годишта
прошло ми јак у сни, ка страјах у ништа,
смишљат' ми час приде, у који из тиела
душа нам изиде носећи сва дјела,
ка има на суду вишњему казати, 5
гди ини залуду разлог је давати;
риех: с чием ћу тужан ја на тај суд доћ' к богу,
кад моја чињења смишљати не могу?
угодну њему ствар ер ниесам до данас
чинио никадар, ни добро страјах час, 10
нег ли је ода свиех на свиету већи мој
без мјере сваки гриех, којием се не зна број.
Мислећи такој риех: у писму ние ли
да се смо у гриесиех сви на свиет зачели?
и рекши и ткоре: без гриеха ја јесам, 15
тај час би још горе усудил себе сам.
Пак смислих да Ева не буде згриешила
ер не би ни диева на сај свиет родила,
ни би се дјевица назвала тај иста
од небес краљица и мајка причиста, 20
рад гриеха нашега судјено којој би
јединца божјега да зачне у себи;
не море бити, риех, него ли да има
вазда крат први гриех прид својим очима,
свакому тер од нас грјешника са сву моћ 25
справна је сваки час дотећи на помоћ.
Теј ствари мислећи веле дух измучих,
пак њојзи утећи свршено одлучих.
Туј ми се учини да зачух у тај час
с небеса једини они ње славни глас 30
говорећ: нудјер свак промисли што подние
ради вас мој синак, у кому злобе ние,
како ли они плач мени би поднести,
кад срце моје мач продје од болести,
најлише кад видјех да мој син избрани 35
пусти дух, да вас свиех од смрти избрани.
Чувши ја ови глас, не знавши од куда,
стрну ми сваки влас јак на дан од суда,
и туј риех по свак час смишљат' смрт и муку,
ка дјавлу сломив влас изе нас из руку. 40
Ну тогај ние моћ' смишљати, мој боже,
нег славна твоја моћ ако ме поможе;
молим те тога рад, слатки мој Јесусе,
допусти да ја сад процвилим у сузе,
смишљаје у срцу муке тве велике 45
и приљуту смрцу, кој ние прилике,
и љуте болести, ке мајка тва драга
хтје за нас поднесу видећи те нага,
видећи тве муке на крижу најлише
кад ноге и руке чавли ти прибише; 50
нека ја проплачу да злобе велике
сузами оплачу, кием ние прилике,
да ми их опрости велика моћ твоја,
у кој су милости разлике без броја,
једа ја чис буду стојати онадај 55
прид тобом на суду, пак с тобом поћ' у рај,
у кому с оцем ти и с духом присветием
имаш краљевати и по виек владат' свием.
Видећи приславни Исукрс гди наше
спасење оне дни нам се приближаше, 60
које нам од виека нареди једина
божја моћ велика у смрти од сина,
за све да жељаше врху све на сај свит
спасење тој наше, за ко хтје с неба сит',
мисал му велике трудјаху болести, 65
ке за нас грешнике имаше поднести,
и приде својиема у град од Бетаније,
од Јерусалема далеко ки ние;
туј ти га на свој стан весело устави
Шимун ки бјеше зван приз име губави; 70
у тој Мандаљена потече они час
не бивши туј лиена тер доние вриедну мас,
ер видје велик труд гди Јесус указа,
тер главу ода свуд њоме му помаза,
пак поче плакати и ноге сузами 75
његове плакати а трти косами.
Туј њеки гледаху дјела ње присвета,
слободно мишљаху: чему је тај штета?
а Јуда рече пас: ја могах продати
за веле ону мас, убозием пак дати. 80
За све тој не би убозием подао,
него би све себи невјерник украо.
А Исукрс мнозиех поче туј карати
говорећ: убозиех ви ћете имати,
кием добра моћете учинит' свакоја, 85
ако ви хоћете, право вам велим ја;
а мене јур веће до мала од данас
начин вам бит' не ће имати полак вас.
Јесус, ки сва знаше по вишњој милости,
њим за зло имаше, а њој гриех опрости. 90
У исто тој доба у срце од Јуде
уљезе худоба кроз мисли прихуде,
тер јоште у горе мисао обрати
искат' пут да море Јесуса продати.
Туј мајку двие риеке полише од суза 95
рад муке толике, тер моли Јесуса:
мој синко избрани, не ходи тамо још,
ако не ћ' да рани мајку ти страшни нож;
за што ми сви веле и сви ми говоре,
Жидови не желе нег да те уморе. 100
Још сваки од суза ученик процвили
молећи Јесуса да се од ње не дили.
А Јесус видећи толико жесток плач
и мајку гди већи сваки час коље мач,
сву драгу ону ноћ мило ју тјешаше, 105
ер здраво опет доћ' до вечер имаше.
Туј се ш њом поздрави, а пак се с својиема
ученици справи пут Јерузалема;
а она сузами не пристав ронећи
с осталим женами подје га слиедећи. 110
Народи од свуда Јесуса чекаху,
замјерна ер чуда од њега видјаху,
најлише оживил Лазара што бјеше,
који је мртав бил и ки јур смрдиеше;
тер њетко маслину с паомом меташе 115
а њетко хаљину, кудје проћ' имаше;
појаху с свиех страна дјечица са сву моћ:
блажени осана, ки на свиет хотје доћ'.
Туј ти се Жидови замјерно сметоше
говоре: тко је ови, толико ки може? 120
А Јесус уљезе у цркву удиље
и саста туј гди се тргује на збиље,
тер узам бич један све оне најбрже
учини бјежат' ван, а трг им разврже
говоре: ние ли величак ово гриех? 125
али пак ниесте ли проштили у писмиех:
у кући у мојој да вазда молите,
а спилу ви у њој лупешку чините?
I ту им до ноћи говори о богу,
ал они вик доћи не хтјеше к разлогу; 130
за све да познаху ер вели истине,
ну срце имаху јаки но од стине.
Узамши одтле пут с својиема хотје поћ'
у Марте починут' на стану ону ноћ.
I с јутра сванув дан, у цркву врати се 135
говоре: тко је жедан, прид' сјемо, напи се;
ер вјечни он бјеше кладенац милости,
свакому хотиеше да злобе опрости,
ки к њему придијаху и који у њега
уфање имаху спасења својега. 140
Други им тај вас дан говори о вјери,
у Марте пак на стан врати се к матери.
А мајка причиста, вас драги дан они
ка цвилит' не приста сузами нег рони,
у они час очи очисти од суза, 145
најбрже тер скочи да види Јесуса,
нека ју он не би састао цвилећи,
ер њему под неби не бјеше труд већи
него ли кад би њу зловољну састао
али ку најмању муку ње познао. 150
Синак пун љубави узам ју за руку
мило ју поздрави за скратит' ње муку;
а мајка од муке, ку подниет' не може,
паде му на руке тер се принеможе,
пак рече: синко мој, како ме поздрављаш, 155
покли ме овакој жалосну остављаш?
Здравље ме какво је, по коли тужна знам
весеље све моје изгубит' да имам?
Жидови проклети ер те ненавиде
за живот твој свети и чуда ка виде; 160
ну ласно синко мож' одниет' ми невоље
и ови смртни нож, ки мајку тву коље,
ако ми речеш сад никако да веће
твој ступај у тај град ступити већ не ће.
Јесус пун љубави сузну ју видевши 165
сву мисал постави једа ју утјеши:
о мајко придрага, рече јој, знам да знаш
од мене што слага у писмиех пророк наш;
не знаш ли ову ствар ер писма тај веле
да ме ће још за хар ненавидјет' веле? 170
мени јес подниети сваки труд и муке
за народ изети худоби из руке.
Туј мајци још већи немир дух прострили,
теј муке мислећи тер већма процвили.
Јесус када згледа гди мајка чини тој, 175
студенији од леда прими се њега зној,
ер се он бољаше већма ње болести
нег муком, ку знаше да има поднести;
тер једва из усти присветиех риец овуј
с уздахом изусти: придрага мајко чуј, 180
цјећ моје љубави, молим те са сву моћ,
теј сузе устави и имај мирну ноћ;
с тобом ћу ову ноћ и с јутра бит' вас дан,
послие ћу мајко поћ' оцу бит' послушан.
Туј мајка кад видје Јесуса да лице 185
јак пепел ублидје, устави сузице
да веће не цвили, нег ли му рече туј:
мој синко примили, ходи ве тер благуј,
видим те да с' трудан и веле да с' мучан
учећи њих вас дан како си научан. 190
Трудно ти вај оба вечеру туј јеше,
а наших цић злоба вас тај труд подниеше.
С јутра прие нег на двор отиде, одлучи
мајци дат' разговор да смртно не мучи,
у кантун ка бјеше отишла плакати, 195
ер прид њим не хтиеше туј жалос казати.
Када га угледа бљедјега пепела
а гди му од леда зној иде из чела,
величак труд позна од синка по лицу,
тер веле жалосна понови тужицу, 200
и они час туј укиде јак мртва,
пак рече: синко чуј, молим те мајка тва,
знам да мож' све створит', сахрани ти народ,
ал не дај уморит' тебе мој драги плод.
Он рече: мајко ма, што ве ми тој правиш? 205
од пророк што писма прид очи не ставиш?
вели Исаија да не ћу риет' ништа,
кад будем водјен ја на посветилишта;
мучећи ја имам јагањац мајко бит'
требује да се дам за народ ја убит'. 210
Не каже сву моћ бог, нег само тој чини
што зна пут и разлог да хоће истини;
ово је мајко пут, не море ино бит'
нег да дам ову пут разапет' и убит'.
Туј мајка при чиста оћути смртни нож, 215
ал за тој не приста молећи синка још:
мој синко једини, не мој тој да видју,
нег прие учини да смртју ја придју.
Исукрс видећи туј мајку гди сташе
веома у срнећи, мило ју тјешаше: 220
чему је мис'о тај? не знаш ли мајко ма,
до смрти моје рај затворен бит' има?
куда би даке ти, чим се рај отвори,
ка имаш сидјети уза ме над кори?
Туј мајка присвета загрлив Јесуса 225
моли га опета, али не без суза:
а ти ве синко дај придраги одлучи
да ве те смрца тај веоми не мучи.
Јесус јој рече туј: о мајко избрана,
не мисли о томуј, не вриедјај дај рана; 230
коли је мајко ма већи гриех на свиети,
већа се за њ има покора подниети;
а ти знаш и ја знам да први они гриех,
када згриеши Адам, већи је ода свиех;
имавши даке ја за њ подниет' покоре, 235
мука ће бит' моја ка се рећ' не море.
Кад зачу мајка тој, учини толик плач,
ер продје срце њој жалосни бридак мач.
Кад чуше туј вику, најбрже свак скочи
од суза тер риеку пролише низ очи, 240
Јесуса молећи да мисли теј сврне,
жалосно виђећи туј мајку гди трне.
Мајка га онада мољаше са сву моћ
да јој туј милос да у Јерузалем поћ',
нека ве жалосна дај види што годи 245
и нека брзо зна што се туј пригоди.
Исукрс туј женам вељаше плачући:
придају мајку вам, стојте ш њом у кући;
мени је триеби сад у Јерузалем поћ',
а мајко ви у град можете и пак доћ'. 250
Пак синак примили с мајком се поздрави,
ку грозно уцвили и тужну остави.
Смислите целов тај, на покон који би,
колико жесток вај у срце њих заби.
Туј с муком великом када се расташе, 255
мајка учеником синка придаваше,
а врху све Јуди, за што му жалосна
ни мисли ни ћуди по ничем не позна.
Придраги син подје а мајку плачући
с Маријом туј одје и с Мартом у куци. 260
О мајко једина, тко ће тај плач изриет',
оставши без сина, ки подје за умриет'.
Још на твом да крилу видиш му ти смрцу,
смртну би ти стрилу ћутјела у срцу;
ер да још на руци на твојој примине, 265
била би у муци, драг синак гди т' гине,
а нег ли господје знајући све муке,
на ке твој син подје, кому ли у руке;
тко му ће уздржат' главицу они дан,
тко му ли пити дат', кад буде он жедан? 270
а све тој за злобе за наше велике,
нека нас худобе не муче у вике.
Не мој се мајко ти за муке за ове
на Јуду бољети ни на зле Жидове,
нег на нас прихуде и грјешне крстјане, 275
ер за нас теј труде подниесте и ране,
и ми смо узрок вас да муке толике
падоше врху вас, кием ние прилике.
А злобни Жидови скупише тај час свјет
говорећ: тко је ови? вас подје за њим свиет; 280
доћи ће Римјани и нас ће сагубит',
овогај ако ми не будемо убит'.
Рече им они дан ки влада све ине:
трјебује да један за вас пук погине.
А тој он по себи не знаше што прави, 285
нег свети дух с неби по њему објави,
ер Јесус хтијаше сахранит' народ вас
а дјавлу имаше сломити моћ и влас.
Тададјер пун злоба невјерни Јуда пас,
врх кога худоба свршено стече влас, 290
Јесуса остави, к Жидовом тер у двор
муче се одправи, гди чине тај зговор;
куда те он води, њему си придана:
рекао сам Ивану да с тезием сестрама 1075
стави те на стану гди не ћеш бит' сама.
Риече јој: мајко ти видјела с' почетак,
уфај се видјети још бољу сврху пак;
мнократ нам и он сам ову риее чини чут':
по смрти ја имам трећи дан ускрснут'. 1080
За тој се двигнимо и ход'мо поћ' на стан
да бога молимо чим додје трећи дан.
Ну се је видила толика мука тва
да те је пустила, могу рећ', да с' мртва;
а сада подјимо удиље сви на стан, 1085
тер бога молимо чим трећи сване дан.
О добри крстјани, такодјер сад и ви
скрушено свак стани на својој молитви
молећи ови дан тај мука да ние
његова у заман ни диеве Марије, 1090
она да се моли а бог да нам прости,
тко се за гриех боли по божјој милости,
дошадши трећи дан да Јесус буде моћ'
у чисти ови стан од душе наше доћ',
да сваки нас свуда, ужива велике 1095
радости до суда а послие у вике. Амен.
