Врху кола од пожуде
лијепи водац води мене
проз клисуре и проз стијене
да привратит мноме буде.
Кола коња два потежу,
оба бијесна, оба врла,
оком плаха, тијеком хрла,
уздами се вик не стежу.
Један срдит и пун бијеса
муњу има у погледу,
ноздре шира и у једу
ржи, пјени, главу стреса.
Други срне без разлога
и оно жели само и жуди
на што свâ га жеља нуди
проводича без инога.
Свезан разлог назад ходи,
а под ногам стоји сатрена
свијех хотјен'је и спомена,
самовоља тер господи.
Мало дана још види се
у ке се је вратит моћи,
вјекувјечне пак су ноћи;
ко у ње омркне, не врати се.
Свемогући вишњи Боже,
слободи ме тва доброта
докли је пута од живота,
ер нитко ини тој не може.
Кола скрши зле љубави,
твојом уздом коње свежи,
одријеш' разлог, срце ужежи
твом љубави, Боже прави.
