Разметнута женитба Јајчанина Павла
(Љ. M.)
Одкако је постала крајина,
Није лиепша узрасла диевојка,
Што је доље у Благаја града,
Лиепа кћерца Херцега Стиепана!
То се чудо по далеко чуло, 5
Па се чуло и до Јајца града,
I то чуо Јајчанине Павле.
Па је Павле књигу накитио,
Тер је спрема на Херцеговину,
А на руке Херцега Стиепана. 10
У књизи је Павле бесидио:
О мој тасте, Херцеже Стиепане!
Ћуо јесам, а видио нисам,
Да имадеш на удају диете,
По имену младу Анђелиу, 15
Хоћцш ли ми кћерцу поклонити?
Ја поклонит, ја дати за благо?
Да ја спремам киту и сватове."
Књигу прими Херцеже Стиепане,
Па је тому верло каил био, 20
Те одписа Јајчанину Павлу:
„Купи свате Јајчанине Павле,
Купи свате, ходи по дјевојку
Ја ћу теби цуру поклонити.“
Скупи свате Јајћанине Павле, 25
Па одведе ка Благају граду.
Кад су били пољем Благајскием
Бубњи туку а свирале свире,
Ударају зиле и борие.
Кад диевојка свате опазила, 30
Она узе серћали дурбина,
Па се пење на горње ћардаке,
I дозивље остарилу мајку:
„Ходи нено, да свате гледамо.“
35 Кад су лиепо свате пребројили, 35
Онда пита Ангјуша диевојка,
Она пита остариле мајке:
„Које бише Јајчанине Павие?“
Мати кћерци тихо проговара:
Гледај кћери, онога јунака, 40
Штоно јаши на коњу ђогину,
Биела му је до појаса брада.“
Кад га спази лиепа дјевојка,
Плеснула се по кољену биелу,
Пак полети низ тарике чардаке, 45
Па је својој бесидила мајци:
„Мајко моја, мој очињи виду!
Волим теби сутра умриети.
Него поћи за брадата јарца?
Већ бора ти, моја нено драга, 50
Ја ћу ићи у шикли ходају,
Па ћу лећи, ко да сам умерла,
А ти носи смрада свакојака,
Журбу чини по двору биелу,
Ко да се је њешто пригодило." 55
То је мајка цуре послушала:
Журбу чини по двору биелу,
А уноси смрада свакојака.
Она леже у меке душеке,
Укочи се, ко да је умерла. 60
Павле чека у мермер авлии,
Кад ће сићи пунац, јал пуница
Добра под њим коња да уфати.
А1 кад видје, да никога нејма,
I кад му се чекат додијало, 65
Он одјаши коња великога,
Па улети у биелу кулу;
Ал у кули вике свакојаке.
Запитује Јајчанине Павле:
„Што је вама, ако Бога знате? 70
Што ће журба по биелу двору?“
Ал пуница Павлу говораше:
Ох! мој зете Јајчанине Павле,
Несудјени, као и судјени,
Немогу ти од жалости казат: 75
Умерла ми кћерца јединица,
Твоја љуба несудјена, Павле,
Ево има и четири дана.
I смерђит се сасвием почела:
Ниесмо је смјели укопати, 80
Јер се неби ти вјерово, Павле,
Нудер види, ако бора знадеш."
Невјерује Јајчанине Павле,
Већ он идје у гору зелену,
Па преверће стјене валовите, 85
I он фата змије јадовите,
Па јих носи двору Анђушину,
Тер јој меће у њедарца биела,
Неби ли се Анђе појавила.
Кад од гује фајде небиаше, 90
Онда узе жежена ћумура,
Па јој ложи ватру на тербуху.
Кад и од тога фајде небиаше,
Угриза јој пребиело лице.
Кад већ виђе Јајчанине Павле, 95
Онда цикну као гуја љута:
„Вајме мени, до бора милога!
Што на муке, мертво метах тиело."
Па се скочи на ноге лагахне,
Пак завикне перве пред сватима: 100
Повраћајте свате на крајину,
Удуните бубње и свирале:
Несуђена љуба преминула.“
Превари се Јајчанине Павле,
Натраг врати киту и сватове. 105
А ђевојка уста из душека,
Па се смије с остарилом мајком,
Своје кћери запитује мајка:
Како може гује притерпити,
У својему њедру биелому?" 110
Одговара Анђуша дјевојка:
„Лакше нено, гује притерпити,
Него руку Јајчанина Павла,
Лакше ватру жежена ћумура,
Него стара Јајчанина Павла, 115
Када нено, загризе ми лице,
Умал’ ти се нисам засмијала. —
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
