Румена прем дзора тјераше ноћни мрак,
а сунце врх гора казаше свијетли зрак,
кад сретох њеку вил, гиздави ке урес
и драг свој образ бил к сунашцу сличан јес,
врх горе кад сине, на глави гдје носи 10
вијенчац од маслине врх русих својих коси,
а паому у руках, ка к мени дотече,
гдје љепос ње згледах, весело тер рече:
„Мој драги Сасине, дао је Бог дан славан 15
с небеске висине на сами Ивањ дан.
На ријеци на Купи, нека знаш ствар нову,
велик се број скупи на пољу Турову
избранијех јунака триес тисућ, да ти је знат,
Влаха и Турака за Сисак град пријат. 20
Бјеше им војвода Хасан-паша јунак,
кому цар облас да, и ш њиме пет санџак;
који се захвали, и царству чини знат,
кад Сисак развали, да му ће кључе дат
до веле мало дан од Беча града цар. 25
Од злата буздохан посла му туј на дар.
Ере му, да ти је знат, Надаждин изсијече
с мало тисућ Хрват сву војску у пече,
тер му туј охолас вишњи Бог прикрати,
и сломи моћ и влас, да се жив не врати.30
С пет тисућ Тудешак с Надаждином бјеше
они храбри јунак, који обујмише
об лијеву об десну све Турке он први,
да поље огрезну у тај час у крви.
Удрише трумбете, страховит којих глас 35
Хасан-паши смете сву војску у тај час.
Лумбарад чује се таки глас страховит,
а земља тресе се, јак да се ори свит.
Туј сташе урнебес од треске, од вике,
тко бјежи у несвијес од Турак пут рике; 40
тере с коњи на врат јунаци најбољи
за ријеку припливат скачу при неволи
са свијем оклопи, у кôј се велик број
у ријеци утопи, Сасине драги мој.
Туј пушке пуцају, свих страна крв тече, 45
гдје Турке тјерају и сијеку на пече.
До неба лети прах, а није куд бјежат,
да те је, брате, страх очима тој гледат.
А коњи од боја велици туј рже,
којијем није броја, и бјеже најбрже 50
рањени на пољу без људи к тој страни;
а Турке гдје кољу, јак браве, Крстјани.
С коњем Хасан-паша у ријеку се врже,
кога војска наша тјераше најбрже;
у којој погибе, и туј се удави; 55
упавши у глибе туј живот остави.
Још хоћу нека знаш, да умијеш казати,
Турака бан Томаш тисућу помлати,
они храбрен витез, прид којијем, да ти је знат,
скакаху у несвијес у ријеку сви на врат; 60
ер кога од Турак могаше стизати
они храхрен јунак, све под мач обрати.
Огњени како змај прид собом паљаше,
свак: медећ! помагај! свак: медећ! викаше.
Ну кад се сврши бој, свезанијех за тим пак 65
Турака велик број угнаше у Сисак.
Тко рањен јаука на пољу у крви,
тко плаче, тко хука, из града свак врви,
велики и мали, мој брате, да ти је знат,
а пак свак навали хаљине садират 70
с Турака, и свлачит са златом хаждије,
тко може што зграбит, рват се требује.
Туј златих дуката, сабље поковане
с џојами од злата бјеху са све стране;
саркуле туј с перјем, узде и седла пак 75
с придразијем камењем са златом тијех Турак,
да кућа отманска имала није веће
нигдар до данаска среће ни несреће".
Како тој изрече гиздава онај вил
од мене утече и сакри образ бил, 80
пут горе зелене, а мене остави
кон воде студене у пустој дубрави.
