Боже мили, на свеину ти хвала!
Земља се је с небом покарала.
Ведру небу земља одговара:
„Од Јурјеве до Михоље дана,
Да ме тареш сушом привеликом, 5
I тареш ме тучом свакојаком,
I тареш ме с болешћун великом,
I тареш ме с витрим отрованим,
Однесеш ми од поља плодове,
Остану ми поља невесела, 10
I по пољин кршћани жалосни."
Ведро небо земљи одговара:
„„Муч’, проклета црна земљо моја!
Остави се неба високога!
Јако ми се јеси замирила: 15
На теби је свакојака клетва,
На теби су крива свједочанства,
На теби се и присиже криво,
На теби је свака неправица,
Син не штује старца оца свога, 20
Хћер не штује старе мајке своје,
А брат брата на мејдан позивље,
Сестра сестром говорити не ће,
Смртно грише куми и кумови,
I љуби се у крвље родбина, 25
I море се дичица без крста,
’Ноги људи през закоња стаје,
Кум кума на правицу зове,
Доведе му кривога свидока,
I оптужи кума правичнога. 30
Моли Бога црна земљо моја,
Велико је Божје милосрдје,
Да не пада горуће камење,
Да не таре по свиту створење!у"“
Сад промисли, брате, што смо, 35
Јер видимо, земља да смо,
Данас јесмо сутра нисмо,
До лита Бог зна’ ди смо,
Кад будемо ми умрити,
Ми не ћемо ниш однити, 40
Него руке на прсима,
Наша дила пред очима.
Кад у земљи тило лежи,
Душа гробу дохадјаше,
Мртво тило вапијаше: 45
„Устан гори, мртво тило,
Што ту лежиш в земљи гњило,
Посла’ ј мени краљ небески,
Који носи криж притешки,
Да се имаш гор устати, 50
Да греш Богу рачун дати,
Што си с душом загришило,
Док на свиту јеси било,
Мили Језус буди хваљен,
А с Маријом увик амен! 55
