Приславни мој боже, тврд ти се море зват'
тај, који сам може љубави против стат'.
Јер мрамор тко би бил и твргји нег' камен,
позрјевши овуј вил, да не гре у пламен,
лице ке румено и урес избрани 5
зание ме свршено и срце прем рани.
I хитри ње поглед учини, младос ма
да копни како лед и да мир не има.
Гиздави ке урес погледом на мене
постави мучни вез од жеље љувене. 10
Ничије ме не тегну, и иштом ње лиепос
к себи ме притегну са сву моћ и крепос.
Ја незнам, ки ками гвоздје тач притеза,
како ова, косами ка живот мој свеза.
Не видим човика на свиету немила, 15
да не би ње дика животом занила;
јер у њој прибива сва крепос љувена,
а љубав добива сва, ка су створена.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
