Приморкиња коња јаше,
Слебрнум се ћордум паше,
На Дунај се наслањаше,
Сама собум говораше:
„Мили Боже, липа сан ти! 5
Танка бока и висока,
Липа, бела и румена,
Нег’ да нисан чрна ока!
Да бим била чрна ока,
Три бим драге спомамила, 10
I самога Алим бежа,
Али брајна, али њега.“
Њу ми чују слуги бежа,
Бегу греду повидати:
„„Алим беже, господине, 15
Видили смо Приморкињу
Гди доброга коња јаше,
Слебрнум се ћордум паше,
На Дунај се наслањаше,
Сама собун говораше: 20
Мили Боже, липа сам ти!
Танка бока и висока,
Липа, бела и румена,
Нег да нисан чрна ока!
Да бим била чрна ока, 25
Три бин драге спомамила,
I самога Алим бега,
Али брајна, али њега."“
„Појте тамо, слуге моје,
Доведите Приморкињу, 30
Да змиримо косу с ћордум.
Ако ј’ краћа, него ј’ ћорда
То је јуба брајна мога;
Ако је деја [1] него ј’ ћорда,
То је јуба вирна моја.“ 35
