Примили Блажу мој, молим те ову ствар,
мољен'је ме немој обрнут у нехар.
Кроз дразих твојих двор јучер се запутих,
тер љувен разговор мом срци оћутих;
зач њеку госпођу чух с тобом појући, 5
ка чини да пођу у пламен горући;
ка чини да за слас моја свис узбијесни,
слагаје сладак глас а слађе још пјесни.
Затој те још мољу, казат ми тој не цкни,
нека се не бољу на тебе све ме дни: 10
тко бијеше од госпој? Зач оно по грлу
не мњаше живот мој довик ствар умрлу.
Јер ми се чини чут што не чух никада,
тер с цвитјем у мој скут мњах бисер да пада:
туј славу и радос имаше глас они, 15
који ми сву младос за собом тја пони.
По меду тада мњах да срце ме плове,
а коли сан да сњах на крилу ка слове.
Тер што се звах блажен, ер се туј намирих,
већма бих поражен када се раздилих.20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
