Прилипа Јована
Хвалил се је Микулићу кнеже,
Хвалил се је ва цареве дворе,
Да он има девет милих синов.
Девет синов, како девет бори,
Девет кћериц, како девет јелвиц. 5
Па га пита царе господаре,
Да му даде најбољега сина.
Цвили, плаче Микулићу кнеже:
„Што ћу сада јадан учинити?"
То му греде најстарија хћерце: 10
„„Це цвилујеш, до мој мили чајко?""
„Не морем ти, хћерце, повидати."
То му греде та друга хћерица:
„„Це цвилујеш, до мој мили чајко?""
„Не морем ти, хћерце повидати." 15
То му греде најмлаја хћерица:
„„Це цвилујеш, до мој мил чајко?““
„Право ћу ти, хћарце, повидати:
Хвалил сам се ва царових двори,
Да ја имам девет милих синов, 20
Девет синов, како девет бори,
Девет хћериц, како девет јелвиц.
Па ме ј’ пита царе господаре,
Да му дадем најбољега сина.
Што ћу сада јадан учинити?" 25
„„Не цвил’ зато, до мој мили чајко,
Нер ми сковај стеке на избоке,
Да ми не би злазиле јабуке.
Нер ми сковај свитлу ћорду моју,
Да зајашен на мојега коња, 30
Да ја трчим пут равнога поља.““
На фунестри[1] царе господаре.
Он зазива милу мајку своју:
„Ход ми симо, мила мајко моја,
Покле год сен за краља одашал, 35
Још нис видил оваке делије,
Како данас у краљевству мому:
Танка бока, високога скока,
По обличју пари, да ј’ дивојка.
Како ћу је, мајко, распознати?" 40
„„Појте скупа, ориси[2] тргајте!
’Ко ј’ делија - осред од ориха,
’Ко ј’ дивојка - крајен ће је тргат.""
Још ни јунак до ориха дошал,
Дел'ја је осред од ориха. 45
„Како ћу ју, мајко, распознати?"
„„Појте скупа Дунај припливати!
’Ко ј’ делија - осред од Дунаја,
’Ко ј’ дивојка - крајен ће га пливат.""
Још ни јунак до Дунаја дошал, 50
Делија је осред од Дунаја.
„Како ћу ју, мајко, распознати?"
„„Појте скупа нојцу ноћевати!
’Ко ј’ делија - осред од постеље,
’Ко ј’ дивојка - уз крај ће се дати.““ 55
Још ни јунак до постеље дошал,
Делија је осред од постеље.
Овако је њему говорила:
„„Ако простреш руку прико ћорде,
Одсић ћу ти руку до рамена."" 60
Па се шеће старој мајки својој.
„Право ћу ти мајко повидати:
Још ни јунак до постеље дошал,
Делија је осред од постеље.
Овако је њему говорила: 65
Ако прострем руку прико ћорде,
Одсић ће ми руку до рамена.
Ја ћ’је мајко дома поставити."
Када се је пута одмакнула,
Она виче с гарла високога: 70
„Није ово делија незнана,
Нег је ово прилипа Јована."
Стј. Жижа бр. 214. од Јелене Бенковић из Суска.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
