Причнимо кантати, јубезнива братјо,
Да се и нан кому незгоди овако.
Будућ један младић, ки тако отише.
I он драгу милу желити отише.
Ал га је тужнога та срића допала, 5
Да га ј немилога на војску одбрала.
„Драга мила моја, немој туговати,
Ни румена лишца сузан обливати.
Знаш да ми је појти цесара служити,
Тебе драга душо моран оставити.“ 10
Они се раздиле како дви сестрице,
А ње било лишце покрију сузице.
„Знаш да ми је појти, и у сако вриме,
I у сако вриме теби хоћу дојти.“
Познала је она своје туговање, 15
Од другога драга сладко говорење.
Младога морнара она је пустила,
А другога драга тим вруће јубила.
„Кади су магање, ке си ми чинила?
На ветер су прошле далеко од мене, 20
Како да ме ниси имела крај себе!
Верујте јунаци в такове дивојке,
Ке вас тако пусте како стадо овце.
Хрватске народне пјесме што се пјевају по Истри и Кварнерских отоцих, прештампане из "Наше слоге", Тискарница синовах К. Амати у Трсту 1879., стр. 143-144.
