Ана спава, мајка рухо спрема.
Мајка Ану десном руком буди:
„Устај, Ано, шћери материна!
Нешто ми се уз поље чујаше,
Да то није паша Ерцеглија?" 5
Говорила Ануша дјевојка:
„Идем, нено, на горње цардаке,
Пак ћу заспат баш ко и умрла,
А ти плачи, моја мила мајко.
Када дојде Ерцеглија паша, 10
Питат ће те паша Ерцеглија:
„„Што је теби, Анушина мајко?""
А ти реци, моја мила мајко:
Ево данас недиљица дана,
Како ми је Ана преминула. 15
Ако ми се, паша, не вјерујеш,
А ти иди горе на чардаке,
I видит ћеш, да је преминула."
Оде паша на горње чардаке,
Довикује своје вјерне слуге: 20
„Понес'те ми змију присојкињу,
Да ју мећем Ани на срдашце!"
Змију меће, ни ујест је не ће.
Опет виче паса Ерцеглија:
„Понес'те ми живу жеравицу, 25
Да ју мећем Ани на срдашце!"
Жеру меће паша Ерцеглија,
Жеру меће, ал ју ожећ не ће.
I то јој се паша не вјерова.
Те јој меће руку на срдашце, 30
Ал се Ана ни помакнут не ће.
Подиго се паша Ерцеглија,
Па узјаха коња пребилога,
1 он оде низ то поље равно.
Уста Ана на ноге лагане. 35
Па је паши пјесме изводила:
„Вита јело, узви небу гране,
Дока пројде паша Ерцеглија,
I проведе Анулу дјевојку.
Нек ју љуби на душеку свому!" 40
Питале ју њене другарице:
„Бора теби, наша другарице!
Кад те паша на муке меташе,
Које муке понајгоре бише?"
Говорила Ануша дјевојка: 45
„Кад ме паша на муке меташе,
Гују меће, ни ујест ме не ће,
Жеру меће, ни ожећ ме не ће;
Кад ми метну руку на срдашце,
Мал се нисам мамом помамила." 50
Доброслав Недић (из оставине босанскифи клерика, бр. 203).
Хрватске народне пјесме, књига шеста, скупила и издала Матица хрватска. Одио други, Женске пјесме, свеска друга, Причалице и лакрдије, уредио Др Никола Андрић, Загреб, издање "Матице хрватске", Тисак дионичке тискаре, 1914. стр. 29-30.
