Жетву жела за гором дивојка,
Жетву жела и писму пивала:
„Ко ће мени снопље повезати?“
За то чуло момче код оваца.
„„Мучи, мучи, липота дивојка, 5
Ја ћу тебе снопље повезати,
Ја ћу тебе хладак намистити,
Ја ћу теби водице донити,
Ако ћу ти лишце обљубити.““
Њему млада липо одговара: 10
„Вежи снопље, ако ј’ твоја воља,
Хлад начини, ако ј’ твоја воља,
Донес’ воде, ако имаш хладне.“
Чобан стија обљубити лишце,
Не да млада лишца обљубити, 15
Већ чобану тиху одговара:
„Не будали, момче млад чобане,
Да ћеш мени обљубити лишце,
Јер ме није мајка узгојила
За чобана, који овце враћа. 20
Ако си ми снопље ти повеза’,
Овце су ти по стрништу пасле.
Ако си ми хлад ти намистиа,
У њем си ти трудан починуја.
Ако си ми водице дониа, 25
Жедан биа, и ти се напиа.“
Оде момче гором уздишући,
А дивојка пољем пивајући.
Пивајући, весела јој мајка.
Мајка кћерку липо целивала: 30
„Липа кћерце, све уфање моје,
Хвала теби на млику мојему,
Де те није чобан привариа. “
Анте Ружић из Ровињског
села чуо од Паропата из Ланишћа.
