Мили Боже, чуда великога!
Земља се је с небом завадила;
Црна земља небо дозивала:
„Ведро небо, да на суд идемо!
Мене тареш, ведро небо моје, 5
Мене тареш злоћом свакојаком;
Од Миоија до Јурјева данка
Буром, зимом, привеликим ледом;
Од Јурјева до Миоија данка
Тучом, гладом, сушом привеликом. 10
Узимљеш ми од воћа рожице,
Узимљеш ми од горице лишће,
Узимљеш ми пупољем литине,
Односиш ми народу живљење;
Остаје ми поље невесело, 15
Остаје ми гора незелена,
А по пољу народ невесео.
Трујеш мене витром отрованим,
Морил мене смрћу неприправном,
Узимљеш ми народ у младости: 20
Липе момке и липе дивојке,
Што се теби народ замирија?"
Ведро небо земљи одговара:
„Ај, проклета црна земљо моја,
Остави се неба високога! 25
Како ми се замирило ниси?
На теби је злоћа привелика,
На теби су крива свидочанства,
Па не слуша млађи старијега,
Не поштује оца ни матере, 30
I не слуша Бога јединога.
Нит кум кума у госте зазивље,
Нит брат сестре сестрицом називље,
А брат брата на мејдан позивље.
На теби је божје увриђење, 35
А још веће божје сагришење,
Да не пада из неба камење,
Да не бије по земљи створење,
Не би ли се народ покорија,
I јединим Богом помирија. 40
Зато тебе тарем, земљо црна,
I народе, што по теби 'оде!"
Стјепан Угарковић, бр. 138. Из Стариграда у Хрв. Приморју.
Хрватске народне пјесме, књига шеста, скупила и издала Матица хрватска. Одио други, Женске пјесме, свеска друга, Причалице и лакрдије, уредио Др Никола Андрић, Загреб, издање "Матице хрватске", Тисак дионичке тискаре, 1914. стр. 1-2.
