Када је Франица на мису ходила,
За њун ми Нануло на коњу тецише.
„Почекај ме мало, прелипа Франице,
Прелипа Франице, моја сујенице!"
„„Нит сан ти сујена, нит те чекат хоћу!““ 5
Нануло подбоде свога врана коња,
Пак срене Франицу посрид равна поја.
„Волиш ли, Франице, од меча умрити,
Ал мене млајехна споде тал јубити?“
„„Волит ћу, Нануло, од меча умрити, 10
Нег тебе млајехна отајно јубити!““
А Нануло стегне спод бедри сабјицу,
Пак ми он одсиче Франици главицу.
Франичина глава делго је летила,
Нанулу млајехну тако ј’ говорила: 15
„„Не ходи, Нануло, с оним правим путом,
Зач се трефит хоћеш на девет брат мојих,
Они те те питат за сестру Франицу,
Си л' ју кади видел, али ш њун говорел:
Ки буде најмлаји, он ће бит најјачи!"" 20
Како она рекла, тако је и било.
„Ча су ти, Нануло, оструге крваве?“[1]
↑(Приповједачица није знала конца пјесме. — Нануло се испричава, да је кошутицу убио; али му браћа не вјерују, те га присиле, да се врати и да им покаже убијену кошутицу. Када угледаше сестрино трупло и одсјечену главу, домислише се злу, те је и осветише. Како?)
