Тичице, рожице, повиј ми један глас:
За драга мојега, ки је на долго[1] шал.
Он се не спомиња, да ј’ он другу имал.
’Ко он драгу има, ја имам драгога,
Пак не ћемо марит један за другога. 5
Марим, марим зате, само да си виран:
Само да си виран, твоја сам рожица. -
„Незнам ако бадриш или спаваш, вило!
Кад би ми к теби доћ, моје драго мило,
Кад би ми к теби доћ, с тобум говорити, 10
I још једну уру с тобом поседити.
Чујем глас твој, вило, кади нам говориш
Да је касна ура прит ва твоје двори
Допушти нам пиват липе разговоре."
„„Пивајте, младићи, с вашима грлама, 15
А ја ћу послушат с мојими ушима.
Чуда сте јих миади липо запивали.
Ја не бих ни једне тако столмачила."“
