Кантат ћемо писниу једнога младића,
Ки ју кантал буде, да му буде срића.
Он јој ју пречиње пребилно кантати
I з овима верси драгу поздравјати:
„Јурве, драга мила, биш ми се смилила 5
I за драга твога биш мане примила?
Ко л' не ћеш за драга, дај за пријатеља,
Ал манко за слуго, ал за служитеја,
Који ћу те вирно храбрено служит,
I за јубав твоју мој живот згубит. 10
Од веле јубави нигдар мира нимам,
То су, драго, рани од којих умирам.
Умирам, умирам, умрити неморем,
Докли уста моја с тобун не говоре.
С тобун дви ричи рећ, а пак и умрити, 15
Волин нег с другима у вике живити.“
„„Ја сан ти, драги мој, се дни говорила,
Да бих те млајехна незнати волела.
Пак би срце моје в миру почивало,
Ча ће рећи јубав, нигдар не би знало.“"[1]20
↑Како је видити ово је умјетна пјесма; ал
се увјек радо пјева. Још је има, али Маре Махуља није ми знала даље казати. Приповиедају, да ју је спјевао неки башћански поп, кому више ни спомена нема.
Хрватске народне пјесме што се пјевају по Истри и Кварнерских отоцих, прештампане из "Наше слоге", Тискарница синовах К. Амати у Трсту 1879., стр. 142-143.
