Прами злаћени
на свиетлој твојој глави
дају вик мени,
вило ма, рат крвави
ћутим непокој, 5
вај! тер кунем живот мој;
а ти у слави
трајеш дни, лиепа вило,
од ме љубави
бјежећи свуд немило,10
чим ве ме скончајеш,
и прику смрт задајеш.
Ако љубави,
госпоје од свих вила,
искра борави 15
сред срца твога мила,
верному, ки сузи,
дај помоћ твому слузи;
рећ' ти не смије
тужан својима усти 20
злед, ка га рије,
ну му тој ти допусти,
очима што пита,
једном да у сва лита.
Ако ино нећ' 25
а ти драг дај целов сам,
који воли стец'
нег' свитом свим владат сам,
а харан хоће бит',
чим буде жив на сај свит.30