Позор твој љувени, избрана липости,
примага у мени све сионе крипости;
мојојзи младости, тва липос ку страви,
ето све сладости твој позор објави;
а образ гиздави и злати ти прами
рич пуна љубави кога да не смами?
Рај свитлим звијездами тво(ј) је урес и дика,
а међу вилами теби нî прилика.
О части велика свих вила, ни на свит
подобна језика за липос тву славит!
Вај, тко да моке3 изрит румене ружице,
ето с ких хоћу умрит, ким цафти тве лице!
Ах, тако сузице не ронит, а заман,
рад тебе диклице будем ти, вик сужан,
липос тву ноћ и дан славити у вас глас,
ако и нî подобан за твоју славу и час.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
