ГОВОР ТРЕТИ
Грлица, Марава и Кампрела дјевојке и горе речене.
МАРАВА:
Бог да те помага и дао ти што желиш,
госпоје придрага, и да се веселиш!
од љубави твоје чин' милост да стечем, 545
стрпи ме, госпоје, двије ријечи да т' речем.
З двора сам ја сада, и ја сам видјела,
гди се је ливада сва цвијетјем одјела,
тер цавти сваки цвијет, нека ти је госпо знат,
што нарав на сај свијет и земља може дат. 550
Ну не вијем на свијет сај, тако ми рај стећи,
тко може мирис тај језиком изрећи,
гдје дробна ружица и вријесац најлише
и хрома љубица ливадом мирише,
гди тај рајски цвијет прид дзором исходи, 555
душицу на они свијет с мирисом заводи.
К тому се ријет море, добре су све згоде,
влашићи врх горе даницу изводе,
даница тер рани и каже пут дзори,
да придвор сунчани у истоку отвори. 560
Још - жî ми братица! - чула сам, госпоје,
тихога славица у јел'ју гди поје,
тер вијеком до данас, госпоје љувена,
ја не чух слађи глас одкле сам рођена;
ер би се на поли срдачце двојило, 565
даницу гдје моли љувено и мило,
истоком да сада даница упрјеши,
да твоје од јада срдачце утјеши.
Даница тер прјеши, скоро ће синути,
и путници наши на здравја минути. 570
Ото нам вишњи Бог зламен'ја сва каже
да је ш њими срећан стог и добре све страже.
У сумњи ти не стој, молим те са сву моћ,
ер драги синак твој з дружбом ће здраво доћ,
зач је Бог милостан, он га ће схранити 575
и к теби на свој стан на здравје вратити.
САРА:
Ако бит то може истина да је права,
рекла бих: мој Боже, хвала ти и слава,
хваљено име тве, ер ме нијес' оставио,
нер ме си тужбе све и труда избавио; 580
радо ћу живјети без туге пакљене,
радије умријети, кад пошљеш по мене.
Ну - брижна! - весело гдје могу стат сада,
ме срце дресело гдје се све распада?
колико да прави и да ми говори: 585
твој синак гиздави погибе у гори.
Још ми се мни да глас Изака ја чују:
оскуби мајко влас, у земљу путују,
земља ме обљуби, из ке сам пришал ван,
а ти ме изгуби такођер и твој стан. 590
Још мислит - јаох селе! - мука је крвава,
пастири што веле од тезијех дубрава,
што ми је трудно чут, ер кад се споменем,
сва трептим како прут и блидим и свенем.
А зато молим вас љувено са сву моћ, 595
је ли кад којој вас стекло се тамо поћ?
Не тајте ништоре, тако вам бит здраво!
што је тамо врх горе, рец'те ми све право.
Пастири зач праве, ки нијесу лаживи,
пусте су дубраве и лузи страшиви, 600
и звијери злосрдијех множ се туј находи,
гором и по брдијех што пустош тај плоди;
тер звијери, још праве29, куд ходе дубравом,
кољу се и даве злосрдним наравом
меу собом; тер тако, како се говори, 605
у вријеме у свако тјерају с' по гори,
да гора сама тај, толик труд видећи
и толи тужан вај, сва остаје у смећи;
и сам луг јадовно по себи тугује,
од звијери страховно рикан'је гдје чује; 610
а змије приљуте свијех змија јадовних
распутја и путе запиру страна свих,
најлише крилате змије, ке путнику,
гди се на њ наклате, зададу смрт прику;
туј змаји огњени јоште се находе 615
у пустој зелени при једзеру од воде;
а што су вукови, пантере и лави,
пуни су лугови злосрде нарави;
наказни разлике јоште ми туј праве,
ке трудне путнике погледом затраве 620
с толикијем поразом, да тамо у гори
и ледом и мразом путник се сатвори,
тер тако јадован, како ми говоре,
ноћ ли је али дан, процијенит не море,
и гди се тај згода на њега намјери, 625
племена и рода тудјер се изневјери,
слиједећи све30 труде с великом печали,
тер мајку забуде и вас род остали,
и у тојзи дубрави с великом жалости
напокон остави свој живот и кости. 630
I храбрен ни војник, ки здраво може проћ,
ни пјешац ни коњик, ни обдан ни обноћ;
то ли би прошал тач кроз звијери крваве,
гусарски крвав мач свеђ му је врх главе,
блажен се може рећ у вријеме у свако, 635
тко буде здрав утећ злосрђе гусарко.
Тер мира ни гоја, тко ти тамо зајде,
не да му чес своја за длаку да најде.
Сад саме чин'те суд, сестрице све сада,
могу ли ови труд пробавит од јада? 640
Ер да ми гусар тај дјетешце ухвати,
звала бих смртни вај, да живот мој скрати;
то ли би звијер која тамо га заклала,
сама бих себи ја прику смрт задала.
Једа ли даров свој вишњи Бог не скрати 645
тер здраво синак мој з дружбом се поврати!
Још праве, није тамо ливаде ни сијена,
тетивика само плоди се и купјена,
тај густа купјена тер се с тетивиком
плете и пропина по грму разликом, 650
да у тојзи густини од пустога плода
питомој живини није нигдјер прихода.
Хридје и камен'је још се туј говори
јак оштро гребен'је да је свуда по гори,
и сам трн приљути и ш њим драча црна, 655
којом су сви пути зарасли свих страна.
Ту ниткор на свијети не може пољане
с ливадом видјети ни долине равне,
ни сијена по вијек вас около све горе,
најмањи што би влас, видјети не море; 660
ни бил'је ни трава у вријеме пролитја
ни плоди ни дава мириснога цвитја,
и како што зене, свуди по све стране
спржи се и свене од рђе и од слане;
и по свем се каже, што су рекли мени, 665
да пчелам нî паше ни цвијетак медени,
најлише љубице, пелина ни вриса,
ни дробне ружице рајскога мириса.
Нит која ни овца, ка би тамо зашла,
не може наћ доца, гдје би се напасла. 670
Још веле, сестрице, ки тамо путују,
да штурка ни птице путујућ не чују;
дивјачни вранови по стијенах нер грачу,
како зли духови, у паклу ки плачу.
Сад процијен' свака вас, може ли на свијети 675
јадовни тај пораз мој живот поднијети,
гди сада ни потом, да вам је свим знати,
Изака животом не мислим счекати.
Тер ако буде заћ једну пед од дружбе,
гором ће свуди наћ плачан вај и тужбе. 680
Тим ако ја трудим, труд ме мој примага,
зач оно, што жудим, тој ми чес одлага.
Што к тому говоре, сестрице придрага,
тој изријет не море моја свијес ни снага.
Жалости те друге ме нећу побрајат, 685
да тугу врх туге не будем понављат.
Само ћу ријет овој, што ми се приклада,
да велик непокој с бољезни мном влада.
Сестрице љувена, по гласу ер чују,
много злих времена да тамо краљују: 690
ако ми не лажу, нер право говоре,
толик ми труд кажу, ки се изријет не море:
туј дажда ни града, снијега ни мећаве
не липше никада, ни росе рђаве;
сву зиму с јесени да нигдир на свијети 695
најмање зелени није моћ видјети,
ни дубја ни трава ни живога духа,
гди с снијегом мећава замеће и пуха,
тер гора сва з бријегом свуди по све стране
под мразом и снијегом у скрову остане; 700
тер кад је тај зима, коријен се с жилами
под земљом поџима и пуца жив ками;
и труд је пакљени видјет по све стране,
мосури ледени гдје висе низ гране,
тер дубак обружен без листа стоји вас 705
опруђен и осушен, што г' спржи снијег и мраз;
кад ли је с прољетја такођер и љети,
зеленце и цвијетја жеља се назрјети;
ер често дубравом вихар се плах глаши,
тер дубје и с травом како плам све спржи; 710
кад ли је топлина, сред љета најлише,
туј свака живина од труда уздише
желећи водице жедна се напити
и дробне травице да свој глад насити;
када ли громи гром, велик је страх чути, 715
јак да ће гори дном гора се сврнути;
када ли пукне тријес, и муња кад сине,
камен'је, земља и лијес и сваке живине
оћуте толик труд и толик страшан глас,
јак да ће божји суд поронит сај свијет вас; 720
трешње ми велике још тамо говоре,
којим наћ прилике жив човјек не море.
Мислећи сад овој, гдје могу почиват
и толик непокој у себи приживат,
гдје трепти ме срце и све се подира, 725
јак на дан од смрце кад болан умира?
Овака бољезан од срца и од тијела
ни јави ни у сан није се прî видјела.
КАМПРЕЛА:
Устави госпо јад и уздах утјеши,
тер мене мало сад Кампрелу услиши; 730
ер ти ћу право рећ, што ти ће драго бит,
тако ми срећу стећ и поштен глас добит!
Ја сам тамо била, очито, госпо, знај,
и све сам видила, каква је гора тај.
Све што ти од горе, госпоје, нека знаш, 735
пастири говоре, све је тој гола лаж.
Најмањи вјетра ћух ер се ту не чује,
и сваки живи дух слободно путује;
није змије туј љуте ни од гуса намире,
друмове и путе да кому запире; 740
није звијери злосрдих у тојзи дубрави,
гором и по брдих гојно се борави;
сваком је гора тај уресна зелени
земаљски како рај, гди је живот блажени;
ер љети и у јесен, зими и прољетјем 745
вјечна је туј зелен с мирисом и цвијетјем,
и туј ти никада, тако ми главице!
на тле лис не пада с дубка ни с травице;
свуд расте ружица и румен трендофил
и хрома љубица, калопер и босил, 750
доста је ту цмиља и лијера бијелога
и разлицијех џиља колура свакога
и од радости веље милост је саздана,
срчано гдје зеље31 мирише свијех страна,
рузмарин зелени лијеп је још на свијети 755
и тратор румени очима видјети,
а медни што је вријес од Бога туј саздан,
човјеку чини свијес занести себе ван;
а што је .... , ке је крепос толика,32
од мртва би жива вратила човика; 760
а пелин кад цавти свијех страна по гори,
рекла би, госпо, ти, живи плам да гори;
красно је раскитје и остале зеленце,
милост је све цвијетје уплетат у вијенце;
бил'ја су разлика од поља и од горе, 765
којим број ни слика најти се не море;
позлатно ковил'је још се туј находи,
разлико тер бил'је љепотом надходи¸
рад бих га хтјела брат, за њ да ме тко плати,
китицу злат дукат могла бих продати. 770
А луг је туј таки од дубја разлика,
на ком се лист сваки јак злато свјетлика;
виде се још гране од дубја од тога
јак да су сковане од сребра самога,
тер зрака сунчана гдје се туј упира, 775
милост се срчана с весел'јем разбира,
гдје свјетлос по гори сама сја по себи,
јак да се отвори вишњи крам на неби.
Нека ти још реку, госпоје срчана,
кладенци туј теку и врве свијех страна; 780
бистра је још ријека хладнија од леда
и бјеља од млијека и слађа од меда;
гдје птице жубере сваки хип и свак час,
да се дух подере слишаје33 рајску слас;
рајски се глас ћути, гдје у миру и гоју 785
прибијели лабути зачињу и поју
около све ријеке и обноћ и обдан,
да од сласти толике нађе се човјек пјан;
и птице остале од копна и од воде,
велике и мале, све се туј находе, 790
ковача, гусака, дивијех кокошица,
нораца, пловака и морскијех славица;
чапље су још њеке, којих је велик број,
ке газом крај ријеке проводе живот свој,
и нарав имају, крај воде ходећи 795
да хитро ступају, рибице ловећи,
под воду не норе, ер дуг врат имају,
тер кљуном гамборе и јегуље хитају.
I галеби и кокошке
и утвице златокриле 800
много љепше негли морске
очима су видјет миле.
Летуште су врсте сваке
по свој гори рајске птице,
чучке, квинци, себе сваке, 805
модрокоси и вавлице.
Туј су рајски фаганијели
туј черанти, туј су штице,
стаглинићи, рукаријели,
и јудице и сјенице. 810
Туј грмуше, туј су сврачци,
делемошке и славици,
и туј ти су, госпо, бравци,
и приљепци и бутићи.
Скачатура још је тамо, 815
ки грмуше неће ловит,
негли лове пруге само,
птице друге неће знобит.
Славица је још задости,
и каландре рајски поју, 820
тер с весел'јем и радости
туј проводе нарав своју.
К тому милос видјет бјеше,
гдје виоглави и дроскови
жутокљунци заједно пијеше 825
с пчелозоби и с косови.
А прид њими кукуљаве
пролитају и пијешећи
у пјесанце Бога славе
честит живот проводећи. 830
А од плисака и стрјежића,
што је тај гора расплодила,
не бих, госпо, жив' ми срећа!
у вијек тега прибројила.
I голуба у грлица 835
и тетријеба по дубрави,
јаребица и препелица
доста их је како мрави.
Разлике су јоште друге,
ке лијетају са свијех страна, 840
навлаш, госпо, жуте вуге,
ке су жуће од чафрана.
А што ти су папагали
жаморећи чут од свуди,
гдје на збору ту с' састали, 845
како да се боду људи.
I жути су и црљени,
пуне их су све теј горе,
припијевају по зелени,
како људи тер говоре, 850
по дубрави гором ходе,
тер се чују теј пјесанце,
како да туј виле воде
по ливади луке34 танце.
Још не вим тко море трпјети рајску слас, 855
с вечера до дзоре кад штурци пуште глас,
и када славици почну по јавору
источној даници биглисат у дзору,
тер јеле и борје велми се снебива,
горе и загорје гдје славју одпива. 860
Гиздаве још птице златијеми хухори
божје кокошице туј видјех у гори;
љепота тер бјеше, госпоје, видјет тој,
у јату гдје пијеше по трави зеленој;
и бјеше видјет смијех, пијешећи гди носе 865
у кљунку на поспјех пелинове косе,
тер власе беријаху у бусу пелина,
тер гнијезда плетијаху, гдје расте сомина.
Још госпо нека знаш, ту с божјом области
не може на тле даж ни роса пропасти 870
од веље густине, ка се је туј сплела
и сунцу врућине сјенца је вазела;
и није туј никада зимњега пораза
ни снијега ни града, мећаве ни мраза,
тер запад, тер исток једнако туј стоји 875
и нејма ниједан рок да се кад раздвоји.
Туј вихар не крши најмање зелени,
тих вјетриц нер прши покојан по све дни;
нити се звијер буни, да плахом нарави
злосрда отруни један лист на трави. 880
По дубју из грана још тече медна слас
и небеска мана згар пада сваки час,
и гди тај капи сок, нека т' је тој знати,
не може слађи смок сва нарав саздати,
ер болан да сузи стрјелицом израњен, 885
а тога да окуси, тај час би сахрањен.
I лозје туј расте причудна начина,
које се уз храсте и уз јавор пропина,
и чудан плод плоди, право т' је сад рећи,
ер висе туј грозди од лакта повећи, 890
гроздја су тај слатка, мрцу би у њих лик,35
а јагода свака већа је нег љешник;
и добро кад сазри, толикој узбуји,
ер да гроз зобљу три, сити би били сви.
Јоште је туј већа славна милос Бога, 895
питома гдје воћа виде се туј многа:
разлицијех смокав јес, и виси туј свака
по гранах како пес али добра шака;
тер када пуцају и кад се кувиоче
сузице пуштају како мед и точе. 900
Костањи, чичимци јоште се туј плоде,
и алафи шипци мнози се находе;
крушка је батвача, тургоње су сливе,
и од лакта рогача доста како пливе.
Нека т' је госпо знат, јоште су туј њеци 905
ораси како бат, и добри љешници.
Тамо је, госпо, још, - ох, жî ми душица!
јабука веља множ и прасак жутица.
А што је још љепше видјети на свијету
нер вишње и кријеше када су у цвијету! 910
кад ли се узоре, госпоје, воћа тај,
под небом ништоре ни слађе на свијет сај.
А што су датале, ке сам туј видила,
при њих би остале све воћке забила36.
I ту је госпо смрјек и смрјекињ довоље, 915
мрцу би у њих лијек, да их се назобље.
А што је планика, магиње гдје рађа,
најти се до вика не море ствар слађа.
Дрењине али пак, гдје се туј румене,
при њих би ошал свак све ствари медене. 920
I ту је још балсам, говору ја теби,
ки расте, госпо, сам и никне по себи.
А желуд, ки роди чесвина и храсти,
костање надходи љепотом и сласти.
Литице и стијене тамо су још нике, 925
ке у ничем процјене не имају ни слике,
камен'је придраго у ких се находи,
све свијета тер благо драгости надходи.
А јутром сунчан здрак кад сине по гори,
могал би рећи свак да се рај отвори, 930
да се рај отвори и вишња држава,
и у пламу да гори сва з гором дубрава,
тер гдје сја свјетлос тај, кад би је тко видио,
рекал би: блажен рај овди је Бог створио,
овди су сладости, овди су по све дни 935
с весел'јем радости и живот блажени.
Још је туј чесвина љепша ствар од свијета37,
фениче једина врх које облијета,
тер гнијезда туј сама плете и приправља
сред живога плама, на ком се понавља38, 940
и над њом ни друга, ка чудним наравом
пламом се наруга и живом жеравом.
Још видјех њеки дан, гдје у тој дубрави
птичица пеликан сам себе крвави,
на гнијезду стојећи од труда жестока 945
сам себе хотећи уморит прије рока;
тер бјеше видјети, госпоје, велик вај,
гдје поче бјеснити на гнијезду птица тај,
зач птиће смрт прика вазет јој хотијаше
љекара ни лијека а видјет не бијаше, 950
у бијесу тер толи љуто се израни
и крви, ку проли, свој пород сахрани,
тер ју труд крвави свијех труда испрти,
ер синке избави од прике теј смрти.
Још видјех, госпоје, међу даре разлике 955
на смрти гди поје био лабут крај рике,
без ниједне жалости, нег с вељом љувезни
и с вељом радости појући у пјесни;
тај лабут прибијели, тај лабут гиздави
с тијелом дух раздијели и сај свијет остави, 960
колико да вели тај птица прибијела:
живот се мој жели раставит од тијела;
свјетовне љувезни ер нијесу вај друго
нег много бољезни уживат у дуго,
али пак у кратко, тер тко тој разбира, 965
живјет му није слатко, покли се умира;
затој се не боју ја смртне стрјелице,
весело нег поју крај бистре водице,
нека мој глас чује сваки дух на свијети,
како се путује, тко жели умријети. 970
Појући тер такој бијели врат протеже
и одлучи живот свој39 на трави, гди леже.
О госпо, а потом сваки дух процвили,
тај птица животом гди се туј раздили;
и од њеке бољезни ријека се замути, 975
лабута теј пјесни ер веће не оћути.
У сумњи ну не стој за ову, госпо, ствар,
прилика зач је тој и од Бога славан дар,
њом да се владају сви људи на свијети,
који се надају да буду умријети. 980
Тамо сам још другу славну и велику
стојећи у лугу видјела прилику:
љувену тужицу грлица гдје ћути,
тер бистру водицу од јада замути,
а бистре водице не хотје да окуси, 985
од веље тужице нег жељно просузи,
полетје пак лугом и по свој дубрави,
једа је гдје с другом која чес састави;
ну када не најде свога верна друга,
жалос ју обајде и чемер и туга; 990
на дубку зелену не хтје да почива,
тужицу љувену да сасма ужива,
врх сухе границе нег сједе од јада,
да к тузи тужице цвилећи приклада,
горчије од јада тер поче тужити, 995
и з друзијем никада не хтје се здружити,
нег обра за дружбу, придрага госпоје,
горки јад и тужбу по себи туј стоје.
У овој птичици меу све остало
свакој удовици каже се зрцало, 1000
кад ју смрт растави од вернога друга,
а опет љубави не мари бит слуга.
Орла сам видила још у тој дубрави
позлаћених крила с круницом на глави,
тер би се чудио свак видећи ствар таку, 1005
гдје лети над облак у сунчану зраку,
тер радос разбира од зраке свјетлуште,
гдје очи упира у сунце горуште,
а око му не трепти, обрва не преда,
над облак гдје лети и свјетлос туј гледа; 1010
и што се већ вија у небеске стране,
већма се опија свјетлости сунчане,
јак да се туј хвали, да сунце пригорко
криоца му не пали, гди лети високо.
I овај прилика мнократ се находи, 1015
стрампутна чловика на правац доводи;
а навлаш божи крам тко хоће искати,
божи му може плам туј милос задати,
сунчана да зрака по божјој милости
води га из мрака к сунчаној свјетлости. 1020
То ли ме ти прашаш, госпоје придрага:
Кампрела, како знаш да је гора тај блага?
здраво ми ти била, да т' право говору,
мнократ сам видила и прошла туј гору;
тамо ја рад паше, госпоје, будући,
и овчице наше с пастири бљудући,
пастири остали многиш би туј мене
с пландишта послали пут горе зелене
с вједарцем на глави донијети водице
прије нег се објави зрака од данице;
с јутра бих ја такој прије данка устала,
по здраци мјесечној тер ти бих шетала,
из гласа појући, госпоје придрага,
славица зовући да ми пјет помага;
без обуће боса пошла бих отоле,
да ми дзорна роса не смокри постоле,
дим ситну росицу, из ведра ка пада
тер мокри травицу, гди је равна ливада;
и нигдјер нî драче, друмци су гиздави,
ну се скути влаче по цвијетју и трави,
тер бих се Кампрела без стида и срама
спријед скуце запрегла ходећи туј сама.
Још ми се пригоди меу дјела остала,
да многиш при води сама бих заспала
у лијепој зеленци, говору т' ја право,
гдје бистри кладенци жубере гиздаво;
а пак бих устала, тер око водице
њедра бих набрала ружице и љубице
и цвијетја свакога разлике нарави,
саздана од Бога, шетаје40 по трави,
тер дзором вјеначце сједећи туј сплела
прије нег би суначце даница извела,
јутрња даница, ку данак био жели,
све цвијетје и травица да се њом весели.
Ер, госпо, ниједну ствар не сумњах од звијери,
али пак да гусар на ме се намјери;
зач гуси није туј стан, нит може тамо стат;
и кога рве сан, слободно може спат;
и гди је води вир, ниједна туј може доћ
из луга страшна звир ни обдан ни обноћ,
нер само јељенци полуднем доходе
пландоват у сјенци код студене воде;
кошуте али пак куњели и зеци,
да пасу дробни злак по тојзи зеленци;
тер ти бих украла ланетце од кошуте
и њим се нишала, вазамши на скуте;
пак до сред кољени скуце бих сабрала
тер бих се с јељени рудином тјерала.
Још је туј ливада, од које никадар
вишњи Бог не сазда на свијети љепши дар,
гдје како по рају, - тако ме Бог љуби!
пауни шетају, фађани и голуби
и тихе грлице, још, госпо, остале
питоме све птице, велике и мале;
тер пасу ружицу, тер пасу, госпо, злак,
тер пасу љубицу и дробни босилак,
тер пасу божурак, тер пасу, госпо, цмиљ,
тер пасу каћунак и румен трендофил,
и планинско цвитје, што нî моћ побрајат,
што наше пролитје не може овди дат;
и све што прико дне попасу по трави,
све јутром прије подне опет се објави;
а њеке на вољу у стаду заједно
конопље туј зобљу и сјеме ланено.
А тко би стао муче да Бога не слави,
пчелице гдје зуче по цвијетју и трави?
тер се туј сред горе пршећи задости
у цвијетју прпоре по медној сладости,
и гди теј пчелице плоде се и роје,
меда платутице по дупљих свуд стоје.
I горске сам јеже још тамо видјела
у дупљих гди леже код њекога ждријела,
и гди ти јежићи у дупљих туј стаху,
јакино прасчићи јабуке праскаху,
питомо све воће, у ком је рајска слас,
на вољу, кад хоће, туј гризу сваки час;
с питомих свих стабар ер воће находе,
што на тле спада згар, чијем живот проводе.
Радос је још чути при њеком једзеру
утве и лабути гди около цвијет беру;
крај тога једзера и ја сам шетала
и мнократ бисера тестемељ набрала;
туј свака ствар жива још би се чудила,
једзером гди плива риба златокрила,
коју сам блазнила на цвијетје румено
и руком гладила мило и љувено,
и не би успрегла нигдјере на сај свијет,
кад бих јој метнула у воду румен цвијет;
тај цвијетак кад бих њој, госпоје, ја дала,
по води студеној њим би се гиздала,
како да познава по њекој нарави,
да сам Бог саздава дар своје љубави;
тер с вељом пријазни, придрага госпоје,
са мном се приблазни, крај воде туј стоје41.
Једном туј рибицу ухватих руками,
на дробну ружицу кад се туј примами;
мало је погладих, а пак је у води
опета поставих, слободна да ходи.
Још тамо пут плата тко даље заходи,
повјесма од злата по сијену находи;
злато сам то прела већекрат, госпоје,
и гајтане плела у лугу туј стоје.
Туј расте још така и љепша травица
неголи пританка гримизна свилица.
I њеке мохуне још дубја тај плоде,
у ких се од вуне мосури находе;
тко би ту вуну прео, тер би се пак ткала,
тања би нег вео тај платна остала.
Још ми се пригоди, гдје тамо почивах
у цвијетју при води, тер лице умивах,
иштом бих мој образ и лице умила
и низ врат руси влас до паса пустила,
ако бих и трудна, ну, госпо, у тај час
јаки све разблудна појући пустих глас;
туј њеку од зв'јери из равне ливаде
моја чес дотјери, у мој крил тер паде,
у вељу разблуду тер ми се сама да,
јак да ју туј буду гојила од млада;
и кад се одијелих од воде студене,
силом је отјерих и једва од мене.
Она је тој звијерца, ку гласом свак вели,
од чистијех дјевица љубави да жели,
једнорог се зове, од кога су кости
како клас свуд плове велике радости.
Јоште се привуче мојемуча мала
и хитро и муче, гди ја бих заспала,
чес ју ма нанесе, тер ве ми одтоле
одријеши подвезе и украде постоле,
тер већи, госпо, смијех, одкли ме Бог сазда,
прије тога не видих у вијеке до сада,
врх дубја гди стоје поче се мном ругат,
и постоле моје на ноге назуват.
I стрјежићи мали јоштер ми задаше
међу смијех остали велике тамаше:
при води гдје сидјех, по мени летјаху
тер ти ми у њедријех у дојке штипаху,
од смијеха тер боке стала бих тиштати,
гдје би ме у дојке почели штипати.
Још тамо по гори, куди бјех ја зашла,
од храста на кори писмо сам туј нашла,
тој писмо гдје сташе од храста на кори,
већма се свијетљаше нег жив плам да гори,
и бјеше писано: о људски народи,
да вам је свијем знано, ер вријеме проходи,
које ће скоро прит, да овди врх горе
сам ће Бог отворит вишњи крам и дворе,
тер ће божија моћ за љубав и милос
сврнути тмасту ноћ у зраку и свјетлос.
Тер мним да тој вриме вишњи Бог објави
и његово име сада се прослави;
ер заман није зрака, толико дивна ствар,
врху свијех облака ка сину с неба згар.
I онудјер, куд хођах на вољу, како хтих,
такођер нахођах писано по стабрих
од дуба свакога, ки гора тај плоди,
по дару од Бога тер се туј находи,
при ступу од борка, смрјека и јасена,
при ступу јаворка, храста и клијена,
при ступу чесвине, бријеста и веприке,
при ступу сомине, ловора и планике,
при ступу од вријеса, граба и тополе,
при ступу чепреса, од букве и јеле,
при ступу брштана и врбе зелене,
и од чедра Либана, ки вијеком42 не вене,
при ступу тришљице, дријена и зеленике,
и од красне мрчице, бзовине и свјетљике;
тер свуди, куд ступах, велми се ја такој
снебивах и чуђах видећи писмо тој
свијех страна по гори, колико се шири тја,
и овако говори, како ти велим ја:
живући сваки дух скоро ће познати
дар, ки ће за послух Бог с неба послати,
с ким ће прит задости у овојзи дубрави
с весел'јем радости и божје љубави.
Меју дар остали, ки сам туј пријала,
разлике свирали мнократ сам слишала
и пјесни гдје поју у вишњој дубрави,
да сладос свијес моју и памет затрави;
а видјет никога не бјеше ни чути,
нер сам дар од Бога, који се туј ћути;
и није туј бољезан, дресел'је ни жалос,
ку не би тај пјесан сврнула у радос:
ткогод би рањен бил, а слишал теј пјесни,
при њих би тај забил све своје бољезни.
Ну живот мој труди мислећи врх тога,
што није туј од људи насеља ниједнога;
зач тко би туј зидал с обори насел'је,
човјек би тај имал све рајско весел'је;
и тко би станом стао, гди је дивна тај зелен,
тај би се довик звао причестит и блажен.
А Бог је свједок мој, тако да бих здрава!
истина да је тој и да је биљ права.
I ја бих остала, гди су теј дубраве,
ну се сам бојала с прикором забаве43,
ер не бих вазела да мени род рече:
грану се Кампрела, у гору утече,
гора ју замами, зелен ју затрави,
сама се осами, да у лузијех борави.
Тим устав' госпо плач, молим се ја теби,
и немој вајмех тач скончат се по себи;
и већ се не брини, у сумњи тер не стој,
нег гојно почини, ер је здрав синак твој.
А сама чини суд, тако те Бог спаси,
је ли луд и прилуд, ки т' гору туј мрази.
САРА:
Од горе теј рајске од тебе што чују,
све ти то до длаке без сумње вјерују;
ли је трудан разговор, небого Кампрела;
вај, да ми није зазор, власе бих расплела
и пошла сидјети како кукавица
у мраку и сјети од трудних тужица;
ер бо струк босила и румен руже цвијет,
који сам гојила при мени овијех љет,
слана га опруди и мраз га опали,
тер живот мој труди над вас створ остали;
и око ме десно мним да ми испаде,
зач ми је болесно разбират те јаде;
рањено се срце у сто дил разлупи,
јак на дан од смрце кад болан дух купи.
ГРЛИЦА:
Ако се може стећ при теби ка љубав,
чуј, госпо, што ћу рећ, тако ти синак здрав!
На врху тој гори још нијесам ја била,
ни што се говори очима видила;
тако ми ти здраво свијем станом, госпоје!
загорје гиздаво ну све знам како је:
тој рајско загорје, честито и блажено,
гди јел'је и борје вазда је зелено,
милост је видјети гдје тамо никада
ни зими ни љети лист на тли не пада
ни з борја ни с јел'ја, да свака ствар жива
срчана весел'ја у њему прижива;
зач своју зеленцу вишњи Бог учини
пландиште и сјенцу свакојзи живини,
на вољу задости да тај луг честити
небеском сладости сваки дух насити,
сваки дух на свијети да може у сјенци тој
хладом се штитити топлини сунчаној,
гдје се свак радује и гојно весели,
тко у њем пландује и хладак не жели;
полуднем најлише сред љета у он час,
кад сунце највише стани се врху нас,
сву земљу тер сврући и чини да такој
сваки дух живући отира себи зној,
а тамо утиха с радости толиком
гди је сјенца притиха труђахним путником
и рајски разговор и милос весела,
гдје прши зелен бор и јасен и јела.
А тко би могал стећ од Бога толик дар,
да може све изрећ толико красну ствар?
навлаш бор и јела и остала зеленца,
гди је гране надвела врх бистра кладенца,
пропина и уплијета, сваки дух да рече:
сву лијепос од свијета ови луг надтјече,
а срце из тијела с кругом44 се подира,
из мрамора бијела бистри вир гдје извира,
вир воде студене, при ком су за ништа
сладости медене пчелинијех улишта.
А што би веће хтио жив човјек на свијети
разми тај толи мио вир бистри видјети?
бистри вир водени гдје с десна и с лијева
сјенокос зелени с ливадом полијева,
сваки дух живући свој ступај да устави,
гдје тихо текући ромони по трави;
тер кој је на свијети ода свијех језика
да може изријети блаженства толика?
али да не рече: ови мед и мана
извира и тече с истока сунчана,
из раја блуднога, гди је тамо задости
обиља свакога од рајске сладости?
а болан да сузи, на смрти кад би био,
те сласти да окуси, тудјер би оздравио.
А остале зелени, ке се туј зелене,
вазда се по све дни могу рећ блажене,
разлик цвијет и трава у ких се находи,
што нарав саздава и земља што плоди,
љубица најлише гди цавти и ружа,
гди од сласти уздише срдачце и душа.
Још хоће тужан дух с тијелом се растати,
вјетрица тиха ћух кад почне пршати,
загорјем гди тако замјерно на свит сај
љувено и слатко проноси мирис тај.
А камо медни вријес, ки блудно затрави
човјеку своју свијес мирисном нарави?
ер није тај оружник, ки друмом путује,
ни пјешац ни коњик, гдје мирис тај чује,
да неће себе ван јак манен остати
и како винца пјан под борјем заспати
у цвијетју и у китју и у трави зелени
и од птица у пјетју при води студени.
Свједочит тој могу, госпоје честита,
и теби и Богу, да је та ствар очита.
Сад сам ја туј била по божјој милости
и очима видих теј рајске сладости;
красну ствар на свијети још ми чес објави
очима видјети у тојзи дубрави,
гдје смркнух с вечера у трави зеленој
крај бистра једзера при води студеној,
врх бистре водице гди од борка и јеле
зелене границе бјеху се надвеле,
тер се мени мњаше, зеленца гди је тај,
каконо да бијаше земаљски блудни рај
и да је блажен стан и битје весело,
гдје шкробут и брштан све бјеше поплело
и стабре и гране, што земља тај плоди
свуди по све стране по бистрој тој води.
Милост је велика још, госпо придрага,
мрча и ловорика гдје расте једнага,
тер мирис исходи и зими и љети,
који све надходи мирисе на свијети,
и с вељом радости раскоша толика
небеском радости опија чловика,
да зајде себе ван, да не зна, госпоје,
што је ноћ, што је дан у ласти тој стоје45.
Тер како све пјана те сласти медене
ни од својте ни од стана не чињах спомене;
ну стоје себе ван при једзеру студеном,
с вечер ме стиже сан под јелом зеленом,
врх цвијетја на трави разблудно тер легох
с великом љубави, и у себи ја рекох:
овди ћу покојан и тих сан видјети,
чим дзора бијели дан објави по свијети;
а потом мркла ноћ буде се украсти,
тијеком ћу са сву моћ на мој стан допасти.
I почех славица братимит говоре46:
буди ми стражица с вечера до дзоре,
вјерно ме побљуди, з борка се не дијели,
рано ме пробуди, ком дзора забијели,
молим те са сву моћ, да могу из потаје
при сунца на стан доћ по тиху шетаје.
Нека т' је још знати, да нигдјер на свијети
не могох заспати, ни санка видјети;
зач хитро и муче не вијем куд из траве
штурак се привуче мени након главе,
тер како све бијесан, честита госпоје,
удари у пјесан код мене туј стоје;
тер вијеком до данас, одкли ме Бог створи,
не оћутих слађи глас у пољу ни у гори;
ну се јах47 снебиват гдје мене у пјесни
именом поче зват с великом љувезни,
велећи: Грлица, одтле се не дијели,
чим свијетла даница почне зват дан бијели;
ер ћеш туј у цвијети, говору ја теби,
красну ствар видјети с даницом на неби.
Госпоје, тер прибдјех с вечера по сву ноћ
и тих сан не видјех чекаје што ће доћ;
а мјесец вас јасан загорјем гди сјаше,
тмаста ноћ како дан мени се чињаше;
и страх ме не бјеше ни од гусе ни од звијери,
нер мој дух што хтјеше, тим га чес намјери.
Ну хитро и муче дробахни штурак мој
крадом се извуче к ливади зеленој,
тер тај луг задоста смете се по себи,
гдје како глух оста, ком штурка чут не би.
Ну у проћудзорје, тако ми жива ти!
све се туј загорје сладости насити,
срдачце а моје мњах се ће сред луга
у ласти тој стоје све подријет ван круга48,
гди славиц поче пјет, да с рајском сладости
дух зајде на он свијет од веље радости,
при дзоре најлише гди у том загорју
љувено биглише у јел'ју и у борју,
да се све снебива, гди источну даницу
у пјесан припива, пастирску стражицу,
даница да рани, да сама по себи
славан двор сунчани отвори на неби,
а дзору потиче љувено и срчано
да справља коњице и коло сунчано.
Мрамор би просузио, свехла би травица,
кад би слас искусио, гди источна даница
дзори се тој моли, да дзора зове дан,
под земљу туј доли да тјера ноћни сан,
и да мрак прогони и ноћне мрклости,
да се тма поклони сунчаној свјетлости.
Вај, вишњи мој Боже, ки с' створил свакоја49,
процијенит гдје може нејака свијес моја
толике сладости видећи на свијети,
ке мојој младости није дано изријети,
гди успрегну дзора скут, хрлећи са сву моћ,
тер цвијетјем посу пут, куди ће сунце проћ,
ружицом најлише меу цвијетја остала,
по хладу ку бише подранив набрала.
I кличе тај дзора у пјесан појући,
од сунчана двора дворане зовући,
велећи: дворане, веће се не тајте,
коњице сунчане и кола справљајте;
ноћни сам мрак и сан под земљу послала,
а свијету бијели дан јурве сам призвала.
Крију се јур звијезде свијех страна около,
тим чин'те да сједе суначце на коло
с вјеначцем на глави, како је обичај,
да своје објави свјетлости на свијет сај.
Пак рече: данице, теби је влас дана
изводит коњице и кола сунчана;
тим хрли и ходи, тер славно коло тој
за собом изводи, како је нарав твој;
доста си будила у оборијех пастире
и мило блудила, да т' поју и свире,
и пијевце по сели, гди се њих глас чује,
да се свак весели и велми радује,
најлише сељане, ки желе видјети
свјетлости сунчане да сину по свијети;
к тому пси стражници, чујеш ли, гди лају,
да стада к травици на пашу тјерају;
ламеше и рала справљају орачи,
и тешу држала мотикам копачи;
оштре се косори, оштре се жељеза,
да сијеку по гори потребе од лијеса.
А мнози говоре: јур дзора прогна мрак,
што сунце врх горе не каже свијетли зрак?
I зазор и прикор тер дају вас теби,
што досле сунчан двор не отвори на неби.
Источна данице, о круно звијезда свијех,
јутрња стражице, тим преши на поспјех,
загали бијели скут, ер чекат није коли,
тер сунцу кажи пут, кудје ће проћ с коли.
Ја не вијем, мој Боже, на свијети ки је створ,
процијенит да може тај рајски разговор
и сласти медене, ке у јел'ју и у борју
сама чух врх мене у славном загорју,
ке, право могу ријет, да ми ту сред луга
занијеше на он свијет срдашце ван круга,
толике радости над собом видећи,
ке мојој младости није дано изрећи,
даница гдје у зраци сунчан двор отвори,
свјетлушти тер траци синуше по гори,
тер борје и јел'је с зеленцом осталом
уложи весел'је с радости не малом,
даница двора ван гдје сунце одправи,
а јутро и бијел дан свијету се објави,
а веће на свијети очима ниткоре
над собом видјети данице не море;
зач јутром данак бил потом се објави,
пригна ју под свој крил, да у крову борави.
Не спећи, нер бдећи у тојзи дубрави,
толик дар видећи од божје љубави,
мишљах се настанит, гди је рајска та радос,
и живот мој схранит у младос и старос;
ну стида и срама јах се ја бојати,
како ћу туј сама без дружбе остати,
да ме род на стану и својта не кори:
Грлица се грану, вилује по гори,
својте се одрече и добра племена,
и у пустош утече како звијер манена.
Сад сама чини суд, тако те Бог спаси,
је ли луд и прилуд тко гору туј мрази?
Најмањши што би влас, ако т' сам слагала,
да бих ја по вик вас срећицу страђала!
I то ни хитрина, нити је ствар лажива,
нег права истина, тако ми ти жива!
Сад процијен', госпоје, тако Бог вас труд твој
и тужбе све твоје обратио у покој!
гди то Бог сам створи загорско краљество,
врх њега на гори које је блаженство,
гдје се туј по вијек вас с великом љувезни
анђелски чује глас појући у пјесни,
и рајске свирали, у које прислатко
вишњи се Бог хвали у вријеме у свако;
и од Бога толик дар дан је тој дубрави,
да жива свака ствар туј мирно борави.
Зач је сва гора тај по божјој љубави
земаљски како рај у источној дубрави.
Ну мене рве труд, ер не умијем, госпоје,
учинит прави суд од памети моје,
одкле је весела и блага тај гора,
што у њојзи ни села, ни стана, ни обора,
гдје би свак мого рећ у вријеме у свако:
овди се може стећ блаженство земаљско;
овди се не тужи, и овди тко прибива,
без гријеха рај души блаженством добива.
Тим драга госпоје, чин' да ти је све чело
и лице тој твоје и срце весело;
и плач твој утажи и парјај на страну,
путници ер наши право ће прит к стану.
САРА:
Сестрице, од Бога тој ти је велик дар,
врх створа свакога ки је славан господар;
ну није то од горе блаженство задости,
насладит да море ме горке жалости.
Вас мој труд и муке ље ћу ја небога
придати у руке од Бога славнога
и сада и вазда, чим конац од смрти
свих труда и јада мртву ме испрти.
Сврха сказан'ја другога.
