Послушај ме мили побратиме
Који славиш о' Хрвата име,
шта се згоди у Боки о' Котора,
Баш у оним равним Пастровићу,
Ка' се момци нађоше у муци, 5
До два силна на гласу јунака
I оба их поженила мајка,
Оба они у дан погинуше
I народа много уцвилише.
На Мариће једар ми ставаше 10
Који њима науке даваше,
Фире самац су пет оружника
Који бија при свун војскун дига
Фире самац најпрви прозбори
I овако њима говори: 15
„Ајмо спават, моја браћо мила,
Сутра ваља рано уранити
I Нобила Јова уватити,
На дви уре ваља се устати,
На дви уре ка' поноћи пројде, 20
Да се двору Нобилову дојде."
С отин ричи сви они заспали
I сутра се прин дана устали,
А код куће слугу оставише,
Тако тајно да ни'ко не знаде, 25
Да се њима Јова не украде.
Они иду из бијела двора,
Они иду до Нобила Јова,
Ал' Нобилу нису видили,
Па су они 'вако говорили: 30
„Ол' је срића ол' је несрића,
Ено иде Фире Маркића,
Ол' се иде с нама поздравити,
Ол' нашега Јова уватити".
Тише Крсте Фиру кафун почастити, 35
Али Фире неће кафу пити,
Не зна Крсте ча ће брзо бити,
А Јово се за утећи спреми,
Мислија је да никог нема.
Ка' је бија низ не смокве густе 40
Које ће му брзо остат пусте,
Ал' тоте два жендарма сташе,
У име закона викаше,
У име закона да нека стане,
Да у зло горе не упаде. 45
Јова нема никакове квари,
На једар га из пушке запали,
На умили, већ по правој мири,
Већ ун лаштру бајунетун смири,
Али они када га видише, 50
Обојица за њин запалише.
Само једна била му за дости,
Балота га погоди у кости.
Нија умра, нашин Богу фала,
Четир дана у њин душа стала. 55
Али је Крсте говорија:
»Не плачите Јова, нашег стрица,
На жендаре пуцати за винца."
