Пређи на садржај

Покли уредба сгар с небеса

Извор: Викизворник
Покли уредба сгар с небеса
Писац: Хорације Мажибрадић


Покли уредба сгар с небеса


* * *


   Покли уредба сгар с небеса,
лиепа душо душе моје,
потлачен'је твога уреса
и смућен'је бише твоје;
   покли гладна смрт немила 5
весели се и ужива,
будућ тебе уцвилила,
напунивши мене гњива;
   покли тако без милости
хтје да обујми тебе туга,10
у најл'јепши цвиет младости
уграбив ти вјерна друга;
   с — рухо тој, ма хвало,
у које си приобучена
не огледај се у зрцало 15
за знат' каква с' порушена.
   Стави прстен за успомену
твога драга гдје у похрану,
видећи га, да т' не вену
лица, ћутећ смртну рану. 20
   Ни већ тргај лиепе власе,
ни пролиевај грозне сузе,
ер што вишњи за се узе,
тизим вратит' не уфа' се.
   Пусти живот мој да плаче, 25
у ком срце свак час вене
циећ разблудне тве спомене
и стамнења твога, браче.
   Кому 'е лице похудило
без прозора твојиех очи, 30
како мјесец кем' узрочи
сунце, кад му скрије свјетлило;
   кога крепос свака оходи
без милосна твога лица,
како земљу кад росица 35
не полиева, тер не плоди;
   ки је разлучен сам од себе,
ки памети свуд облита,
да би мог'о гдигод тебе
назрит', кито златом вита; 40
   тер кад му те није видити
мегју скупом лиепијех вила,
гди но с' вазда доходити
на разговор учна била:
   стане гледат' једну по 'едну 45
од разблудних твојиех друга,
размишљајућ младос вриедну,
мегју ком те нагје туга;
   гди све китно у радости
цвјетком ресе праме злате, 50
што би стале у жалости,
промишљајућ кад год на те,
   да се облију дај сузами,
и да реку: наша мила
јучер бјеше мегју нами,55
а данас се порушила;
   а данаска чес немилу
кунућ, плаче драг разговор,
ки студеној земљи у крилу
сад јој скрива тврди мрамор. 60
   Није туге, ни бољезни
за приатељом пријатељу
кад ја плачем, они у пјесни
данке трају у весељу.
   Тим видћи туј немилос, 65
обратили се сам проћ себи,
вапијући: боже, крепос
тву укажи одсгар с неби,
   тер нехарну злом нехари
подај плату врховиту, 70
а за драга тко помари,
даруј круну златом виту.
   У толико лиепа моја,
чим тва младос тезим боли,
ја ћу стојећ без покоја 75
с тобом диелит' плач наполи.
   Кроз тој горко тач не цвиели,
у бога је веле дара,
ну ако те обесели
још изненад одизгара, 80
   тер весељу твому милу
и ја весео будем бити,
видећи те на свјетлилу
тамно рухо промјенити.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.