Покле сам кроз љубав пун смртна немира Писац: Динко Златарић
ПЈЕСАН XLV.
Покле сам кроз љубав пун смртна немира
и гинем како плав ку море прождира,
мени ће ненавис горки труд прикратит
и тужну смирит свис и покој драг вратит.
Веће крат ја овој указах очито 5
љувени огањ мој ки гори скровито.
Видив га, силости вељој се зачуди,
ни затој милости у срцу пробуди.
Још дуго служење будући њој створил
једа сам смиљење које вик издворил? 10
нег све што достојах толика годишта,
однесе вихар плах и све би од ништа.
Што чиним? што чекам? ево већ праведно
неправи гласим плам, с кога мрем нередно,
и трг сам зле узе ким свезан стојећи 15
пролијевах свеђ сузе слободу желећи.
Толи је с неба згар одлука, да мени,
не љубећ лијепу ствар, живити дано ни?
Може бит још младос врједнију обљубим,
којој ће бит радос да се тач не згубим, 20
која ће пожалит јадовну бољезан
и мене похвалит и моју љувезан.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.190, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
