Синоч Марко селом вечерао,
Па је својој бесидио сели:
,Богат теби, моја мила шеле,
Јеси ли ти моја вирна села?
Синоч смо се о те окладили, 5
Да ћеш бити прико мора Бурда."
То изусти братац сели својој.
То изусти а Дурде на врата,
Па бесиди прико мора Дурде:
„Богат теби, Краљевићу Марко! 10
Ил' ми волиш положити главу,
Ил' ми волиш поклонити селу?"
Ал' бесиди Краљевићу Марко:
„Волим моју положити главу,
Него теби поклонити селу." 15
Трже Дурде сабљу од појаса,
Па удара Краљевића Марка.
Како гаје лако ударио,
Главу му је с рамена скинио,
Па с' обзире он Марковој сели, 20
Па јој веже руке наопако,
Па је води своме билом двору.
Кад су дошли до сињега мора,
Мудрај' била та Маркова села,
Мудрај' била, мудро ј' диванила: 25
,Богат теби, прико мора Дурду,
Пусти моју билу десну руку,
Да умијем моје било лице,
Било лице и чрна окашца!
Та како ћу мед јетрове ичи, 30
Мед јетрове и мед диверове?"
Привари се прико мора Дурду,
Пусти њојзи билу десну руку.
Кад је млада поумила лице,
Скупи скуте прико биле руке, 35
Она скаће у то сиње море.
Ал' повиће прико мора Дурде:
,Богат вама, вас дванајст хајкача,
Ви скачите у то сиње море,
Па 'вачајте ту Маркову селу! 40
Сви дванајст ч' вас младе оженити
I под сваког и коњича дати."
Тад бесиди та Маркова села:
„О, јунаци, моја брачо драга,
Не скачите у то сиње море, 45
Не скачите не губите главе!
Волим бити рибина марама,
Нег љубити мог брата крвника."
Оде Дурду уз море плачучи,
А дивојка мором пливајучи. 50
