По божијему суду ну правда хоће тој,
да човјек у труду проводи живот свој,
да храну у зноју добива трудећи,
гди трга свијес своју тих покој жудећи,
а свјетовна сладос и хинбени блуди
није радос, нер жалос и разлици труди,
ну тужна тај плата свјетовне пријазни
од сребра и злата човјека приблазни,
да човјек, божији створ, ки благо ужива
и пака вишњи двор с блаженством добива
и духовне ствари и добро остало,
за кое не мари ни веле ни мало,
нер таман свијет служи, иман'је желећи,
гди труди и тужи и јави и спећи,
одколи познава тој дијете нејако,
да 'е заман сва слава и живљен'је кратко.
Што мисли човјек стар, с ким је мала снага,
која га, не вијем, ствар разлогом примага,
кад к земљи погледа, да, вајмех, своја пут
од страха не преда трептећи како прут,
не преда трептећи и срце и дух свој,
вјечни гроб видећи у земљи у црној,
најлише тко 'е злобан и Богу тко 'е крив,
тер није подобан на свијети бити жив,
гди ли ће душа доћ, када ју растави
од тијела вјечна ноћ свјетовном љубави,
чијем ће бит плаћена, кад буде прид Богом,
ако 'е рањена гријехом и злобом;
неће моћ тада рит: о суче једини,
ово ме таман свит блазнећи прихини,
хитро ме привари разблудном љувезни,
а пак ме надари вјекуштом бољезни,
зато ме поврати, да будем од злоба
плачем се опрсти, ако се подоба!
Заман је тој рећи, заман се проси тој,
зач милос није стећи по смрти јадовној,
зач једном Бог суди, право се може рит,
сваку врст од људи, која гре на он свит.
Тијем, свијете притаман, од мене бијегај тја,
не мисли, час један да те ћу служит ја,
зач куси у себи вјечни плач и тужбу
ти човјек, ки теби прида се на службу,
тер с тобом другује напокон, вајмех, тач
и по вијек тугује гојећи грозни плач.
А мнози тој знају, којијем се не зна број,
ки радос страђају и блажен мир и гој
у јами пакљеној у вјечној тамности,
гди је вјечни непокој и плачне жалости
и скржит од зуба и расап напокон,
ки свјетовна дружба дарива за поклон;
затој те ја нећу, хинбени свијете мој,
нер те се одмећу, да веће нијесам твој,
нит' љубав ја носим, нити ћу носити,
нит' благо ја просим, нит' га ћу просити,
хинбене приваре у благу зач стоје,
ке младе и старе већекрат посвоје,
да трају своје дни с бољезни у тугах,
не мање сметени нер пипле у куках.
А боса и нага земја ме породи
и свакога блага чес мене слободи
и мому животу свјетовном љубави
још ниједну теготу на рамо не стави,
тер се не наводим теготу носећи
и живот проводим убоштво гоећи,
тим ћу наг земљи поћ, кад се смрт наклати,
да нага вјечна ноћ к земљи ме обрати,
а тамо да дух мој стани се у слави,
одкли га створац свој најпрво објави,
да се туј весели кон створца вјечнога,
кад се дух одијели од тијела тамнога,
када се свијех туга телеснијех избави,
да се тој наруга свјетовном љубави,
гди је данак вјекушти, гди тројство прибива
и пламен горушти, ки вас свијет обсива,
и вишња небеса, гди није тмаста ноћ,
гди наша телеса не могу сада доћ,
јаки све тешка ствар земаљске нарави,
ка не има толик дар од божје љубави,
од жива пламена доколи приде суд,
тер душа блажена забуде свјетни труд,
када се поврати у своју пре[д]њу пут,
тер тужбу прикрати и чемер свој приљут,
који је трпјела рад божје љубави,
прије нер ју од тијела трудна смрт растави.
Тијем ако тијело мре, није душа скончана,
к висинам нер ли гре, одкли је послана,
гди сама по себи све славе вјекуште
разбира на неби љубави горуште,
гди мимо све ино у гоју без гнива
блаженство једино у тројству прижива,
од оца и сина и духа светога
врху свијех висина од раја славнога.
Толи је грехота у души и злоба,
тегли ју тегота, гди јој се подоба,
у пупак пакљени, у вјечне тамности,
без конца по све дни гди није чут радости;
ну, даке, није заман човјечји нарастај
од Бога згар послан с небеса на свијет сај,
праведан нер тко је, напокон у души
за добро за своје блаженство садружи,
тко ли је, вај, злобан, тер служи таман свит,
тај није подобан к блаженству тому прит.
