Липа Паулина на пунештри стала,
Ва десној је руки гарофул држала,
Да ће га послати Антуну младићу,
Антуну младићу, поштару од Рике,
А1 јој данас јадној тужне гласе носе: 5
Један мали листак с црним запечатом,
С црним запечатом, словом жаловитим,
Да јој Антун драгић Богу душу даде.
Ајме, она тече брзо у камару,
Тер завија тужна црни вел на главу, 10
Жални листак штије и сузе пролива:
„Тужна ја убога, вавик сам несрићна,
„Ја башелак сијен, а пелин ми ниче.
„Ал сад ћу укинут китицу пелина,
„С чим ће ми се китит тужна Паулина!" 15
— „Плачите га, плачте, све ричке дивице,
„Ке сте му делиле из њедар рожице.
„Плачи ми га, плачи, и ти, небо сиво,
„Небројене звезде, сунце жалостиво!“
............................................
............................................
Кад су га носили од црикве до ложе, 20
Сви су говорили: „Помилуј га, Боже!"
Од свих страна њему сипало је цвеће,
Палили дуплири и вошћане свеће.
Њега су плакали отац и мајчица,
Липа Паулина, тужна сиротица. 25
