Пјесни разлике

Пјесни разлике Писац: Динко Рањина

Обимна збирка песама штампана у Фиренци 1563. Бројни Рањинини стихови су уствари препеви Ариоста, Бемба, Тансилла, Аламанија, Теокирита, Марцијала, Проперција, Анакреонта и др. Предговор, иако у суштини превод разматрања Б. Тасса о песништву уз тек понеку Рањинину личну мисао, представља један од најстаријих покушаја теоријског размичљања о књижевности у нас. Тематски стихови варирају од љубавних до сатиричких, док од од мотива превладава уобичајени петраркистички репертоар с нагласком на мотиву пољупца.

ПЈЕСНИ РАЗЛИКЕ
ДИНКА РАЊИНЕ,
ВЛАСТЕЛИНА ДУБРОВАЧКОГА

У КОЈИХ ОН КАЖЕ СВЕ, ШТО СЕ СГОДИ МУ СТВОРИТИ
КРОЗ ЉУБАВ СТОЈЕЋИ У ГРАДУ ЛАТИНСКОМ ОД
ДЗАНГЛЕ.

ПЛЕМЕНИТОМУ КЊЖНИКУ СВАКЕ ЧАСТИ ДОСТОЈНОМУ
Господину господину

МИХУ МЕНЧЕТИЋУ
ВЛАСТЕЛИНУ ДУБРОВАЧКОМУ

ДИНКО РАЊИНА
СНИЖЕНИМ ПРИКЛОНСТВОМ МИЛО ПОЗДРАВЉЕН'ЈЕ ПИШЕ.

Љубав, ка памети мудрије нег моју приврати, много разумни пријатељу и родјаче мој, у ових странах латинских стојећи усили и мене такођер, да буду слидити ње ступаје, у којих ми начин да у истину не мао, изоставши ми бремена од мојих чињен'ја свакдањих; бивши њека ћуд моја, никако не стати залуду, да ови број од пјесни разлицих учиним, које сад вами посилам по обичаји старој и садањој од свијех спјевалац, ки своја писма кому годи вазда у даров дају. I немој се чудити, да љубави у влас се подложих; ер како нарав, ка с чудниме разумом све ствари уздржи и влада, хоће да пролитје цвитје плоди, а љето и јесен пака воће дава, тако и младос силује, да дни своје младости проведе. Ни ми мање од твоје мудрости похуљено бити има видећи, да пјесни ставих се писати, знајући ви, ер писмо од пјесни часна је велми ствар, а тој се види по дарех и частех ке су стари спјеваоци од господе и краљева на свијету имали. Шипиун Африкан прилику Енија спјеваоца, кога вазда у свијех чињен'јех од боја и мира за друга држаше, чини у један ками мраморан урезат и пака врх греба његова постави, бивши га жива велицим благом даровао. Краљи од Еђипта Менандру спјеваоцу поклисаре послаше велике му даре обећајући, да би хтио живот свој међу њима провести. Аугусто родни дан Вирџилија спјеваоца с велицим части спомениват свако годиште чињаше. Еурипиде спјевалац толико примљен би прид краљем од Мачедоније, да њему части велике чињаше сваки дан собом га на трпези држећи и њему златан суд киме он пијаше, у поклон дарова, и много робја, од Атене који бјеху, милос му учини да могу слободно на њих дом из земље његове отити. Краљ Лехсандро велики од Србљи господар, који свит доби вас подступивши с војскоме Тебу, град грчки, ки му се бјеше одвргао, узамши га напокон, посјече шес тисућ душа а тридести тисућа заробивши пака прода, војсци давши слободу, да вас град поплијене и пака развргу мире му на земљу, ништа не мање учини простити свој кући спјеваоца Пиндара, да њу ни у што не буду тегнути. Исти краљ Лехсандро разбивши Дарија краља и нашадши један заклоп вас урешен дразијем камен'јем од сцјене неизмјерне сва остала плијена јунаком раздијеливши узе га за себе и рече: прем се ова ствар прошаше за у њојзи хранити Омерове пјесни, које у толикој великој части сцијењаше, да их вазда поред с мачем након главе држаше. Стација спјеваоца Домицијан римски краљ час му велику створивши круном га дарова и мнозим иним дарима од сцјене не мале. Птоломео краљ Омеру спјеваоцу цркву сагради и у њојзи прилику његову од мрамора постави. Лисандро од Спарте краљ рвући Атену град и знајући, ер они дан, ки бјеше намислио дати му рван'ју најпослеђњу, имаше се укопати Софокле спјевалац, продљи рок у тому дневи за не смести час, која се чињаше укопу његову. Стесикору, кому, како Плинио вели, дође пјет славиц на уста његова, када се породи, дошадши у Катину мјештани тога града не само га примише с великом части, дану му јоште дио даше у владан'ју града, и у свијех пјенезех, које коваху, његову прилику чињаху. Тој се исто пригоди мени видити бивши у тому граду: моји пријатељи поклонише ми један тих сребрних пјенеза, у којих бјеше његова прилика, и указаше ми такођер греб његов с мрамором сазидан код врата од града, која се именом његовим јоште и дан данашњи зову Стесикорова врата. Истому Стесикору спјеваоцу Фалари, посилни господар Агриџентина града чини цркву како богу сазидат и Имеру, његов родни град, ки му тада непријатељ бјеше, усили, да части божанствене имену његову вик буду чинити. Опиано спјевалац, ки, како хоће мнози ријети, стојећи на нашем отоку од Мљета, учини пјесни од риба морскијех, које поклони Антонију, сину чесара Севера римскога, и има уздарје од њега злат пјенез по сваки орањ пјесни, и његови грађани хотећ га почтити од свитла мрамора прилику његову срид града ставише с тијезијем писмом одзгора:

Ја јесам Опиано свим слатки спјевалац,
кога смрт завидна прије реда умори,
а да ми диљи рок смрт живит дадише,
ниједан ми умрли не би вик такмен бил.

За тој се добро види, за колико вриједну ствар пјесан је сцијењена, колико светијех људи на свијету јес било, ки нијесу писмо тој утекли писати. Саламун, кога бог врху свијех луди мудрости надари, ужежен љувеним пламеном не створи ли у младос пјесни приблудне, у којих указа, колико влас над нами има моћ жеље љувене? Давид краљ, отац његов, не игра ли прид арком, у којој закон пук његов ношаше појући пјесни разлике, које он учини и нами у писмо остави? Лацедемони видећи, ер ниједна ствар није толико вриједна ни крепка за војске водити и расрџбе сметнијех бојника тажити, страх с њих срца однимит и поџећи их на жељу од части и славе, колико слатка бесједа достојна спјеваоца, послаше протива Атениезом Тиртеа пјесника, учинивши га војеводом нада свом њих војском. Први они стари бесједници прид зборним скупом градовладне господе њих бесједе чињаху без ниједнога уреса ни дике од ричи, тако да, будући мало слатке, не могаху ни принити ни однимити срца судац на њих хотин'је, коју ствар видећи Исократе, Трасимако и Горгија њих бесједе под њеке мјере опћене пјеснима сложише и ставише. У истину велику моћ отајну и дивну у себи пјесни имају. Тимотео спјевалац, како пише велики Басилио, ромоним појан'јем од пјесни гњивно сиљаше краља Лехсандра на смећу и на рат и њега тако срчна тутако појући опета чињаше покојно утажат. Дамон Питагорик појан'јем од пјесни доведе на добро и почтено живин'је једне млаце ки бјеху на питје од вина и на блуд одвеће прикорно подани. Сенократе такођер ромоном такиме оздрави једнијех, ки бјеху изашли памети своје ван. Талете кретенски чини кугу минут из мјеста, гди бјеше. I ако би рећи хтил ваш разум, да тај говор творили су људи, ки вику бога на свити не знаше, не чтимо ли такођер, да речени краљ и пророк Давид оздрави ромоном од пјесни његових Саула, ки бјеше њекоме немоћи од худога духа не мало педјепсан? Елисео пророк не хтје навијестити краљу израелскому, што има учинит за воду изнаћи, коју он искаше, цић да му војска од жеђе не помре, што годи му прије тога не чини довести једнога спијевца, ки појући ромоном од пјесни божи му вишњи дух нарече све, што рит имаше, и тако краљу навијести ствар, ка се примаше његовој потреби. Не зна ли се пака ер број несвршни вишнијех анђела, ки стоје свеђер гору прид лицем божијем, нигдје не пристају спјеваје у пјесни: свет свет свет господин бог од војска? I зарад тога небескога појан'ја одреди у црквах његових на земљи, да се пјесни разлике све поју, за ино не, нег како рече Џоре:

Умрли да знају,
у милос бог дили прид собом у рају.

Не чују ли се свуд по двору горске пастирке, чим стада њих пасу планином ходећи, гди пјесни спјевају за боли расладит ке годи невоље? Не видимо ли људи, ки копан'јем трудним њиве чине плодит у пјесни појући, гди трудим својима разговор давају? Трудни и уморни путници за прикратит муку досаднога пута путујућ спјевају. I они, ки броде страшне и погибне дубине сињега мора, спјевају весело трудни дух радостан за створит и учинит. У свијех градовијех од свијета ти, ки рабом од руке живот свој проводе; од пјесни сласти појућом сладе јад пригрки труднога умора. Не види ли се у мору, ер Серене толике слатке пјесни поју, да многе људи поморне њих сладос затрави? На земљи такођер колико велик број јес од птица разлицијех, које њих пјеснима слаткима себи и друзим разговор не мао давају? Није земље, није града, није мјеста на свиту нигда било, није сада, ни ће бити толико дивјачна у свијех језицијех од свита, гдје није пјесан љубљена. Сви језици пјесни пишу и поју и они такођер, ки писма не знају. Ниједан се ни начин од писма давњенији ни старији не вели, него ови од пјесни; паче, како знани Грци веле, ако богови међу собом штогоди говоре, све су њих бесједе пјеснивим ричима такмено стиснуте, и тој се видјело по дјелу, ер пјесан бивши у себи дивна ствар ниједан одговор бог Аполо у Делфу не даваше, што годијер у пјесан учињен не бјеше. Тој исто Сибиле такођер чињаху, кад годи хтијаху коју ствар пророчит. Ка се ствар могаше слађа наћ од пјесни за људи разагнане по горах у једно скупити, како се вели од спјеваоца Орфеа? Кад појаше његове пјесни, од сласти бијесно га слиђаху дубја воде, камен'ја и звири разлике, које су на свити. Питагора, Демокрито и Емпедокле, мјештанин овога отока, у кому се најприје пјесан на свит нађе, и остали мнози од старих давњених грчкијех мудраца, што годи су уписали, све су у пјесан сложили тијезиме начином сцијенећи боље људи на наук привести. Ком ствари потукнут би Марко Тулио, свитлос римскога језика, да рече хвалећи Аркија спјеваоца: слас вриједна од пјесни радос даје младости, а старос нејаку веселу сатвара, у срећи добројзи дика су частена, а у злој незгодној разговор изврсан. Она мудра душа књижнога Платона, кога ти, могу рит, нигда из руке не пуштајеш, рече у разговору пријазни, њих вриднос познавши: слидимо ови пут, у који смо уљезли с помоћу спјевалац, за што они свијем нами воци су и оци свакога разума. I на другом мјесту кажући, колика се сцијена чинит од њих има, приводи Сократа Миноју ове ријечи говорит: о вридни чловиче ти и сви ини, ки љубе и желе схранит час гласа почтена, имаш помњиво бљусти се не узет омразу с ниједнијем спјеваоцем, ер они у оба два творен'ја од хвале и хулбе у истину вељу моћ и силу имају. У Федру још за тим ријечи теј вели: спјевалац уресивши пјеснивим направам чињен'ја храбрена од старих вримена за наук мудрости свима су онимим, ки доћи имају. Такођер у оному писму, гди нас учи подобно живити, овеј ричи говори: како буде младос пријат слова прве књиге, нека се стави чтит појан'ја спјевалац учећ их на памет, у ких многа и изврсна дјела од људи свитлијех и вриднијех почитана су и хваљена, цића да крипосним завидом ганути од славе и части буду се силити њих славна и храбрена чињен'ја насљедоват. На другом мјесту размишљајући, што је пјесан, рече: пјесан је дар божи, нигда спјеваоци пјесни не могу чинити, што годи дух божи памет њих не надахне. Нијесу по труду и рабу свакдањем спјеваоци, ну божјом искром тегнути своје пјесни вриједне и часне спјевају и нигда пјет не могу, што нијесу божјом крипости ганути, говорећи ствари не, које они умију, нег које им дух божи нариче. За тој Шишмундо, спјевалац нашега језика, час у истину вриједна ваше куће Менчетић, тај разум Платонов размишљајући у једној пјесни својој рече:

Цића теј љувезни, истину говору,
свис моја узбијесни, да не вим, што твору.

I немојте сцијенит, да тој на срећу прави, ер Шишмундо веома слиједио је и љубио писма Платонова, како се види у оној пјесни, коју рич по рич из њега сву изе, ка тако говори:

Ах да те бог створи по сриди како свит,
а мени да изда очију толикој,
колико јур звизда крипости небеској,
тер да ја од свих стран узгледам твој урес,
како је свит гледан од звизда из небес.

Та је суд чињен од пјесни спјевалац. Ма камо греду ја? велико је и широко поље ово, у које не хтећи незнано уљезох, ласно, вјеруј, за уљести, а мучно за на двор опета изити; за то га тја пуштавам на страну, бивши много боље замукнут него рити од мање него се подоби, ер хотећ говорит о једној сатвари, која је очита свим људем од свита, не би друго било, нег једно хтјет се трудит сунцу свјетлос дават, у дубраву дрва носит а у море воду лијеват, ну само рићу ово, бивши пјесан толико достојна у себи, наши први спјеваоци Шишмундо и Џоре видећи, ер је језик потребан и убог насљедујући старе спјеваоце грчке и латинске, у којих сваки у свој језик сили се своје мисли у пјесан спјевати, и они такођер хотјеше уписат у њих домаћи језик сатвари, ке им се згодише на служби љувеној, веће својим него туђим, чувши се држани, и не хтјеше туђе земље узоране и наређене копат знајући, ер тко туђа помага, ки потребе не има, све губи што чини, а тко свога потребна и невољна угледа, не само прид својим, дану још прид туђим добру час добива, велећи се не мани боље је прид својим и мало бит познан, него се прид туђим незнано изгубит. Ја за то њих ступе слидећи, ер су они прва свитлос нашега језика, кога толик дио величак од свита говори, и ки нам указаше пут, по кому имамо за њима ми ходит, такођер и ја ове моје пјесни разлике уписах, ке видит кад будете, мољу вас с тизиме вашиме разумом, с којим сте прид знаним вриједни толикој, нашадши их луде, освијестите их, али худе покарајте, за што ја, бивши мој створ, не могу им никако зла образа указат, и добро их хтећи, како свак своје ствари добро хоће, што бих ја у њих сцијенио за мудрос, могла би бит лудос, ер љубав памет заслијепљује, да управ ствари не разбира и њима кад годи, кад вам бремена изостане од чтен'ја разлицих мудрих књига, које ви толико све помњиво прид очим држите, хтјете се разговорит за моћи досаде књига тијех дигнути, ер како ни добро, да свеђер лук напет стоји, тако није разлога, да чловик на мислех све своју памет држи, слидећи наук они стари, ки нас учи тако говорећи: човјече, у свему што чиниш, држи начин и мјеру, вазда када трудиш, за трудом узми лас, нека лас непокој од труда одгоне, а кад пак починеш, опет почни трудит, нека те залудност с покоја не обујми. Тиме прими ове моје пјесни, какве годијер су, не гледав мао дар, нег срце од тога, ки ти дар поклања, онако како од онога великога краља Артасерса од Перзије чтимо; ки идућ путем једнијем с војсками својима и желећи му моћи дар ки годи учинит један убог копач, ки туј по срећи сташе копајући и видећи, да не има ниједне сатвари достојне, с којом би се могао краљу поклонит, приступи к једному бистру кладенцу, ки туј близу њега извираше, и стиснувши обје длани од рука, за што суда ниједнога не имаше при себи, зацрпе што може воде и потече краљу, њему је поклони, да је се напије. Краљ видећи чисто срце од чловика напи се и прими ју у даров с већом љубави, нег да му буде поклонио највреднији даров драгога камен'ја. За сада не ћу друго рит, овеј пјесни, ке се у овому туђу мјесту учинише, бивши вам угодне, дошадши к вами тамо, божја влас хотећи, дат ми ћете узрок, да вам поклоним још један не мао број пјесни тацијех, и писама у одријешену бесједу сложенијех с мнозима стварима у наших крајих учињених. Бог вам дао сладак мир без труда имати у здравју дни трајућ с вашима пријатељим. Из Дзангле на XV. априла 1563.

                Натура ита инпеллимур, ут продессе велимус,
                qуиа ос хомини сублиме дедит целумqуе видере.

ГОСПОДИНУ МИХУ МЕНЧЕТИЋУ ПРИЈАТЕЉУ I РОДЈАКУ СВОМУ.

Кому сад послати ме ћу ове пјесни ја,
на двори спјевати ке хотје свис моја,
служећи једну вил право се рећ прија,
кој слике није бил', сунач зрак што обасја,
нег теби, књижниче, кому у тојзи страни
вридно се сад диче сви наши грађани,
цић твори кад умор буду т' ки подати,
да њима разговор мож ки год пријати?
Ер мнократ, вируј, слас чинил' је од пјесни,
да се стре худ пораз зле јадне бољезни;
ну чтен'ја творити чим будеш тој дило,
ако би видити гди год се сгодило,
да ма свис љубави не хитро што рече,
узми цвит, а остави драчу тја далече.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.