Пјесанца слави царевој

Извор: Викизворник
Пјесанца слави царевој
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца слави царевој



Слиш' свако створен'је разлике нарави
   ме грозно цвиљен'је и мој плач крвави,
слишите уздах мој и горку бољезан
   и тужни непокој ки ћутим ноћ и дан.
Виђ горко суначце и небо [с] звијездами
   ме жељно срдачце здружено с тугами,
гди раном бридак мач рани ме без лијека,
   да ћутим грозни плач и тужбу до вијека.
Мјесече мој јасни, теби се још мољу,
   твоје ми пријазни не брани на вољу;
не пријеши к западу, сријед неба нер стани,
   да видиш у јаду стрил ки ме израни.
I ви све госпоје, жене и дјевице,
   позрите вај моје с чемером тужице,
од мене небога тер слиште тужан глас,
   ки к небу прид бога посилам сваки час,
гди се вас снебивам од веље тужице
   и грозно полијевам сузами ме лице.
У тугах тер стоје вај живот мој цвијели
   и срце на двоје цијепа се и дијели,
и све се подира једнага с тешером,
   гди жалос разбира и тужбу с чемером.
Све звијери и птице затој се скупте сад,
   да горке тужице слишате и мој јад;
не само ви горске, вај, звијери и птице,
   нер јоште све морске разлике рибиче
на сух крај исплите, молим вас за радос,
   да мој труд видите и тужбу и жалос.
Чујте још планине, чујте ме све горе,
   поља и равнине, све ријеке и море;
чујте ме дубраве, чујте ме сви лузи,
   и сваки лист траве гди цвилим у тузи;
камен'је још живо ја зовем да чује,
   коли бољежљиво мој живот тугује.
I тебе земљо још слатко ћу молити,
   једа ме како мож у тугах здружити,
чин' да се заједно, о земљо, здружимо,
   да с плачем наредно прид бога тужимо,
да нас бог услиши, да милос не крати,
   нер да нас утијеши и к себи обрати;
да страшно не суди, нер својом љубави
   на свијети зле људи на прави друм стави,
ки мисал сву своју ставише у охолас,
   да римску господу под своју ставе влас,
сваки њих тер зове из гласа, дан и ноћ,
   источне вукове да им су на помоћ,
вукове и лаве тер к себи потежу,
   да римске све славе до трага поплешу.
Бијесан лав тер стоји с истока приправно,
   да римско посвоји госпоцтво приславно
и римску госпоју, ку сам бог обљуби,
   која сад влас своју на пријешу јур губи.
Вај, губи своју влас, ку је прије добила,
   и своју славну час, ком се је гојила,
одкли је познала Давидов славан цвијет
   и Петра и Павла, којијем се дићи свијет,
и к томуј остале ученике праве,
   који су све хвале достојни и славе;
којијем би придана за дјела толика
   мајка свијех крстјана, црква католика,
да вежу и дријеше а навлаш без плате
   крстјане, ки гријеше и ки се поврате,
прави друм слиједећи, куд ходе избрани,
   сузами сцијенећи да ће бит опрани.
Ученици стари тер ки се спознаше;
   од раја вратари и од пакла осташе,
нека зна вас свијет сај, да им би дана влас,
   отворит вишњи рај и од пакла тмасти јаз.
Ну не вијем, за ки суд не може покоја
   пријати нер ли труд тај римска госпоја?
јак да је суђена да буде на свијети
   велми утруђена све ваје поднијети.
Затој сам вај свако створен'је на плач звал,
   љувено и слатко и гласом кликовал.
Ну нећу зват Муже на моје бољезни,
   да мој плач садруже и јадне ме пјесни,
нит мислим наука ја од њих питати,
   што је ма одлука да будем писати,
како их јур друзи кликују и зову,
   у јаду и у тузи и у сузах ки плову;
али пак ки ћуте весел'је с љубави
   нека их напуте да најду друм прави,
тер памет сву своју и мисал поставе,
   с начином гди поју пјесанце гиздаве.
Нер зову тебе згор, о краљу врху свијех,
   и с тобом вишњи двор свијех духа блаженијех.
Ти који сам јеси, ки владаш свијем нами,
   и свијетом с небеси и свијеми звијездами.
Ти боже ки с' саздао разлика чудеса
   и анђеле зле прогнао с вишњијех небеса,
и ти их погрди рад злобе толике
   а добре потврди с блаженством у вијеке.
Ти вјечна љубави, ки створи сваки створ,
   и добријем приправи на неби вишњи двор;
ти који зле људи за злобе и гријех свој
   разложно осуди у вјечни непокој.
Ти боже ки си сам врху свијех у слави,
   у ком је живи плам од вјечне љубави;
ти који чловјека створио си од кала,
   да т' буде до вијека по њем час и хвала.
Ти боже ки си прав и живеш у вијеке,
   који си тај љубав, ка не има прилике,
ки чудно раздијели пољане од гора
   и од ноћи дан бијели и ријеке од мора,
јаганце и лаве, кога су причудно
   све од свијета државе и небо све пуно:
теби се придају, зач си ти прави бог,
   у кому познају сву правду и разлог;
и који краљујеш и владаш сваку ствар,
   нека ми дарујеш грјешнику толик дар,
да отвориш свијес моју, да језик мој справим,
   да римску госпоју у пјесни пожалим;
да милос још стечем при твојој милости,
   прије смрти да речем јадовне жалости
од људи позлобнијех, ки по злом закону
   топе се у гријесијех, сваки час и тону.
За коју вајмех ствар, узроком злијех људи,
   пролијева славан цар крстјанску крв свуди.
Тијем свјетлос згар дана са свијеми небеси
   просвијетли Отмана и оружјем уреси,
мимо све тер ино за наш се гријех згоди,
   отманско кољено да напријед проходи;
и бог га умножи за гријехе толике
   под свој стијег да сложи државе разлике.
Сабљом га опаса и ктије му влас дати,
   да људи зла гласа све у крв обрати.
Јоште га умножи божја моћ велика,
   да у харач подложи госпоцтва разлика;
тер копја и сабље јак сунце свијетле се
   и своје корабље по мору бијеле се,
кад једра отворе, да их је видјети
   како снијег врх горе и зими и љети.
I свуди гди паде тер с војском прибива,
   све равне ливаде шатори покрива.
Кад ли се упути, бијеле се тумбани,
   јак бијели лабути по равној пољани.
А што су шкуфије у злату поткане,
   што ли демишкије сребром оковане!
I перје од витез, што носе на глави
   под небом тај урес љепши се не објави!
Тер славно господство и славна влас своја,
   постави у робство сажанства без броја;
све сабљом повали и у крви замути,
   и огњем попали како змај приљути;
и лети високо, охоло се вија,
   јакино плах соко, ждралове кад збија.
Свијем царом тер је цар, јоште је к томуј сад
   свијем краљем господар с истока у запад,
како тријес громећи из вишњијех облака
   све силе ломећи крстјансцијех јунака;
и многе витезе десница његова
   припути у везе и у сингјер окова.
I славна своја влас и свој мач крвави
   у мало исток вас пода се постави,
његове тер силе, право се може ријет,
   прогнаше Касиле дери тја на он свијет,
Мангреле и Сике, Черкасе, Кармане,
   Тартаре велике и Узумказане;
и сву Натолију с краљевством од Троје
   и сву Амазију, Армени гди стоје;
и Црно све море, од града до града,
   бранит се не море, нер му се све прида.
Источне све стране посил'јем тер такој
   до ријеке Латане подложи под крил свој.
I Власи напокон заман се рваше,
   тер му се под закон с харачем придаше.
Суриом Египат и Арабе још многе
   обрати под свој бат и скљуси под ноге,
Египат тер је вас и поља и горе
   посвојил у мао час и румено море.
О грчко чесарство, приславно на свит сај,
   за твоје нехарство и тобом дракун тај
свасма се зајази, тер тебе вајмех тач
   до трага порази и у вјечни стави плач.
Славна Романија тер Турком сад служи
   и сва Арбанија и цвили и тужи.
Деспоти и краљи од Босне што бјеху,
   херцези Сандаљи ки у слави словјеху,
војводе, кнезове и остала господа
   и славни банове, гди вам је слобода?
Ни цар вас не одтјера, ни цар вас не доби,
   нер ваша невјера такој вас озноби!
тер се сте станили под лавом сви саде,
   зач нисте схранили ни вјере ни правде,
крстјанство тер плаче с невјере те ваше,
   и римске полаче у тузи осташе.
О славни Хрвати, и вас ли огњен змај
   до трага помлати и да вам плачни вај!
тер ваше градове и котар остали
   и славне банове све огњем попали,
и вашој држави, ку ногом поплеса,
   ниједног не остави храбреног витеза!
Нер сам Клис остаје, у ки се узда пук,
   ну и њега с потаје обтијече бијесан вук,
на њега тер режи и хуста још зуби
   и хитро га прежи да га прије изгуби!
Тер га ће заклати из крова скоро дан,
   зач га ће издати зли људи од крстјан. -
О славни Клишани, што вам сад ја велим,
   витези избрани, распа вам не желим;
нер за вас ја мољу вишњега сваки час,
   туј с тугом невољу да одврати сву од вас;
а мени простите на овуј ријеч моју
   и ви крв пролите храбрено у боју.
Вај дрази Клишани, али ви не знате
   што су зли крстјани, а у њих се уздате!
Чујте се свакога и очи прострите,
   и само од бога помоћи просите,
нека вас он влада, нека вас он схрани,
   и у вијеке и сада злијех људи обрани.
Опета мој Клисе, ово т' се говори,
   бљуди се бљуди се, близу т' су злотвори;
и налијеп толи горк, како знаш, пробави,
   зач ти се скрати рок весел'ју и слави.
Још по том зле згоде, силан се цар справи,
   и сам се пут Роде свом силом одправи.
I Роду туј прија, јаки све љути змај,
   која му додија, плијенећи морски крај;
која се прављаше госпоја градом свијем,
   и још се храњаше оружјем крвавијем.
А и славни Биограде и ти ми говори,
   тврдине и зграде тко твоје обори?
Твоја ли крајишта, о славни Биограде,
   осташе за ништа, у забит сва саде?
Тко копја и сабље сада ће ломити
   и оружне корабље Дунавом водити?
Гдје ли су тве шајке, Дунавом поплиле,
   које су јунаке плијенови храниле?
Угарска стражице, цвилиш ли ти сада,
   витежка хранице, гди тебе цар влада,
источни вај лаве, што твој стијег одправи,
   биоградске тер славе у забит постави?
Не бјеше ли боље, да се туј по трави
   сабљами тој поље витежки крвави?
улафу витешку војници да броје,
   него ли на женску трбухе да гоје?
О круно угарска, с небеса послана,
   сва славо крстјанска и части уфана,
тко твоју похвалу и толи славан глас
   потлачи у калу с оружјем у мао час?
нер сам цар отмански, који те помлати,
   и твој стијег крстјански гори дном обрати,
Селима славна син тер твоје госпоство
   и у крв и у плин постави у робство;
тер Саву и Драву и тихи још Дунај
   учини крваву, јакино љути змај.
Ох је ли жив чловјек, да право процијени
   славни цар што толик туј плијенак поплијени?
Зач да имам сто језик у глави ја тужан,
   вај не бих по вас вик побројил тијех сужан,
нити бих процијенио ни учинио суд прави,
   што је цар поплијенио у тојзи држави.
Да жељно процвијели земља, лијес и ками,
   гди Дунај вас бијели смути се сузами;
Дунајске јошт шајке све грозно цвијељаху
   гди синке и мајке на очи дијељаху,
дјевице и жене и људи јоште тач
   велми поражене спознаше грозни плач;
братја и сестрице јоште процвијелише,
   од веље тужице гди се раздијелише.
Вај боже милостив, ај славни мој боже,
   ови труд бољежнив процијенит тко може!
Све угарско весел'је да у тужби вајмех тач
   оћути дресел'је и здружи толик плач!
Ај ти ли ктије такој, да твојом одлуком
   тој стадо крстјанско ра[с]пе се прид вуком?
I угарске полаче и цркве све твоје,
   по тли се потлаче и у забит да стоје?
Вај тко ли надаше зле људи, боже мој,
   тер краља издаше, гдје вјерно бије бој!
Није друго, него ли невјере крстјанске,
   тер се тај крв проли господе угарске.
А сад свак на свијети учини прави суд,
   гди могу поднијети небеса толик труд;
и свако створен'је како се не смути,
   моје говорен'је жалосно гди ћути,
гди жељно тугују мислећи тај пораз,
а заман кликују сваки хип и свак час,
да злобе оставе крстјане и гријех свој,
   и да се приправе једнага бити бој;
да се сва самире господа од крстјан,
   да јава одтјере к истоку на свој стан.
А неће на вољу чути мој тужан глас;
   нер ли се све кољу меу собом сваки час;
а тај их лав зобље, чемеран и јадан,
   и плијени и коље с истока ноћ и дан;
његова тер слава, његова тер сила,
   туђих је држава без броја скупила.
Дубровник слаби град јоште се њему тач
   од много лијет до сад постави у харач,
и служи му вјерно, вазда је вјеран бил,
   тер гојно и мирно почива под свој крил.
I Турци ки знају, коли га љуби цар,
   сви му се клањају, сцијенећи драгу ствар.
Ма ну се ја боју, гиздави граде мој,
   да славу туј твоју не изгубиш за гријех твој;
бијесан лав зач може и твоју скратит влас
   за твоје раскоше и твоју охолас.
Молим те тијем драго, за љубав једину,
   не уздај се у благо ни у твоју тврдину;
не уздај се у цара, ни у помоћ крстјанску,
   зач вишњи бог згара коријепи злед сваку.
Затој се ти справи тер хрло на поспјех
   охолас остави и остали сваки гријех,
с богом се ти здружи и мимо све ино
   и двори и служи отманско кољено.
I теби говору, која нећ војеват;
   по копну и мору ако ћеш краљеват,
у слави врх блата, разблудно стојећи,
   и лава крилата при себи гојећи:
баниш се и дичиш, да море краљујеш,
   а с царем лисичиш а с краљем вухујеш;
тер се хоћ товити врх блата лежећи,
   и с химбом ловити из крова прежећи:
не лежи, не лежи, веће се не тови,
   и хитро не преши нер касно лов лови.
Зач није ни право, ни ти се пристоји,
   оружје рђаво да твоје тач стоји.
Оружје тве повран' тер изљез' из блата,
   и твој стијег приславан растреси од злата,
приславна госпоје, тер се њим уреси
   и оружје све твоје ти наго изнеси,
да сунцу одсијева, по мору кад плове
   и с десна и с лијева у слави да слове.
Корабље порини красне и гиздаве
   по морској пучини, нека те прославе,
нека свак познава, да нијеси лисица,
   нер да си ти права од мора краљица.
Зач људи говоре по свијети свијех страна,
   да твоје није море нер да је Отмана.
То ли је твоја час, да Отман с истока
   посвоји твоју влас од мора широка?
Зач лежиш у блуду, затој те свак хули
   а главу и куду славан ти цар гули
од твога марцока, ки бјеше њекадар
   од мора широка узмножан господар,
садањијех годишта, а како види свак,
   дошал је на ништа, дошал је на мањак.
Ну сцијеним госпоје, да имаш страх погинут
   корабље тер твоје ти нећеш поринут,
ни оружје тве подријет, право ти велим ја,
   ни лаву одољет, с истока који сја;
источни зач је цар, право т' се може ријет,
   јак други Лександар, ки прија вас сај свијет,
тер тлачи све стране тер прежи сваки час,
   све од свијета крстјане под своју ставит влас;
свијех страна тер плијени и роби и хара,
   и ништар не сцијени краља ни чесара.
Зач ниткор добити не може ш њим боја,
   гди копје дохити и сабља још своја.
А ти нијес' уфана ни се ћеш уфати
   од тужнијех крстјана помоћи имати
за веље осваде, с кијех гину њих славе,
   меу собом тер ваде очице из главе.
А теби, вај, самој не греде од руке
   одтјерит на стан свој лавове и вуке.
Тијем хоће нехарство злијех крстјан и свада;
   источно да царство свијем очи избада.
Покли је тој такој, није теби с пријекора,
   у миру тијем се гој у блату крај мора;
зач није праведно и правда није права,
   с кијем си ти заједно, да те тач издава.
Затој се ти владај и краљуј свијем блатом,
   и лава закладај и сребром и алатом;
њим [д]вори и вухуј, ну славна госпоје
   само се себе чуј у блату туј стоје;
зач заман свак лиха и варан остаје
   тај, тко се од гријеха скрушено не каје.
Затој гријех остави и твоје раскоше,
   да те бог прослави и да те поможе;
а нека охоли, ки о ништа бој бију,
   кокоти и орли своју крв пролију.
Покли бог вишњи тач тој такој судил јес
   тер посла крвав мач од згара из небес,
нека се на вољу за гријехе крстјана
   меју собом искољу господа избрана.
Тер се сад крваве за зледи за наше
   крстјанске државе, ке у тужби осташе;
јоште се издају меу собом притужни,
   а Турком остају робови и сужни.
Затој се весели славни цар отмански,
   ки друго не жели, нер немир крстјански.
Зач вајмех, да буду крстјани у гоју,
   цар би био залуду свом силом у боју;
нити би у робство крстјани остали,
   ни своје госпоство туђином подали. -
Љувени и дрази ото сте сад чули,
   који су порази свијес моју пригнули,
да толи интачно и жељно уздишу,
   сузами тер плачно пригнут си да пишу;
за коју, вајмех, ствар толику има влас
   источни славан цар краљеват врху нас.
Затој свак искуси жалосне ме пјесни,
   тер жељно просузи од веље бољезни;
достојно зашто јес у тузи плакати
   и у сузах врх небес прид бога послати,
једа га бог чује по својој милости,
   тер љубав дарује, да нам гријех опрости,
и да нас слободи источнога змаја
   по копну и води, и осталијех свијех ваја!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.