Пјесанца мјесецу

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Пјесанца мјесецу
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца мјесецу



Мјесече мој јасни, ако се може рећ,
   да љубав с пријазни при теби могу стећ,
да мени харну ствар учиниш рад бога,
   љувено позри згар врх мене небога;
зач венем и блидим трудећи, нека знаш,
   гдје тебе не видим да с неба од згар сјаш,
у сињем облаку ако се тајиш сад,
   да у тмастом помраку ја трпим толик јад,
велми се морећи од јада и труда
   пустињом ходећи, а не вијем сам куда,
заносим ме кости и трудан живот мој,
   по тмастој мрклости слиједећи непокој.
Тијем ако с' у крову, жељно те за сву моћ
   вапијем и зову, да ми си на помоћ.
Ти љубав умножи тер моју тму просјај
   и у овој пустоши крми ме и владај.
Сини сад из крова за љубав и милос,
   да тмаста ноћ ова сврне се у свитлос,
тер тужба сва моја са мном се растави,
   кад зрака тај твоја од згар се објави.
Тој ли се мјенујеш тер чекаш с кријепости
   рок, да се одеђеш сунчаном свјетлости:
сунце бих молио ја с великом љубави,
   да те прије обасја нер ли је рок прави.
Зач тужба жестока знај да ме скончаје,
   јаснога истока од тебе чекаје,
добро да је облачно, мјесече љувени,
   и тмасто и мрачно све небо сад мени,
мјесече мој јасан, у вријеме у свако
   тмаста ноћ и бил дан тер ми је једнако,
једнако у тмасти, једнако у мраку,
   а не имам области посудит ствар таку,
за која вај дјела тач трудим и мучим,
   тер црна од бијела не вијем да разлучим,
докли ме тва зрака од згара не просја,
   из тмаста помрака да изајдем ванка ја
к онојзи дубрави, гдје у рајској зелени
   вишњи се бог слави у вијеке по све дни
у дружби блаженој, ку вајмех сад жели
   срдачце и дух мој, да се туј весели.
С том дружбом зач блажен ја бих се вазда звал
   по вас вијек и амен, кад бих се ш њом састал;
зач би се туј стоје сви труди не мали
   и тужбе све моје са мноме растали,
тер бих туј у гоју, не у плачу и тужби,
   проводил чес моју при блаженој дружби;
блажена и мила зач би ми дружба тај
   на памет нанила, што је пакао, што ли рај,
што је плач, што ли вај, што трпи у тужби
   чловјечји нарав тај, ки је свијету на служби;
што је труд и жалос, ки чловјек проводи
   у младос и у старос по копну и води,
кад сај свијет садружи разлицијех пун злоба,
   по све дни тер тужи и труди до гроба;
по смрти напокон по вас вијек тугује,
   зач му свијет за, поклон вјечни плач дарује,
зач хоће вишњи суд, да трпе те душе
   вјечни плач, вјечни труд, таман свијет ке служе.
Молим те тијем за тој, не тај се у крову,
   мјесече јасни мој, покли те ја зову,
у овој пустоши да синеш згар сада,
   да ми се одложи тужице и јада.
За крипос мјесече, ку твоја влас има,
   да море осече и море да плима,
и твоја промјена алити уштап твој
   мјенује врјемена како се види тој,
и лијесјем још владаш и мнократ за дости
   сметено вријеме даш с великом плахости,
од звијезда с кријепости кад буде вријеме доћ,
   да својом свјетлости теби су на помоћ:
рад божје љубави учин' ми харну ствар,
   у тмастој дубрави врх мене сини згар,
да могу по теби знат, је ли даница
   истекла на неби, свијем звијездам краљица,
ку желим назријети ја, велми бољежљив,
   очима видјети, докли сам вајмех жив,
да јој се помољу, што могу за сву моћ,
   у овуј невољу да ми је на помоћ,
ох једа звијезда тај с горуштом љубави
   са мноме тмасти вај и мој труд растави;
ако кад ведрина мени се прикаже,
   тај звијезда једина да ми бљуде страже.
Чијем сине суначце и сване дан бијели,
   тер моје срдачце с трудом се раздијели,
да могу ријети ја: мој не би труд заман,
   сунце ме обасја, свану ми бијели дан,
бивши ми за друга даница свјетлушта,
   ка ме да ван луга, гди је тма вјекушта.
Тада бих могал ријет, кад би се стекло тој:
   потлачих таман свијет, приживам вјечни гој,
у миру и у гоју без туге и ваја
   пјесанце гдје поју од пакла и раја;
не ћутим у тужби ја веће плачни јад,
   покли сам на служби блаженијем музам сад.
Труда ме избави звијезда, ку слиједих ја,
   и с мјестом састави, гдје друго сунце сја.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.