Мој боже, тко би тај, коли бих рад знати,
у земљи вјечни вај тко поче копати,
од злата тер руде ископа чловјек тај,
рад кога све труде проводи вас свијет сај.
Ну не вијем ствар другу, о вишња љубави,
туј жалос и тугу да на свијет објави,
нер Плутон, ки стоји у тмастој пропасти,
да вас свијет посвоји лакомом области,
тер посла лакомос ван пакла ки гори,
да с трудом ту жалос земље ван отвори,
нека се прогласи тај руда с тугами,
да се прије зајази паклен јаз душами.
Лакомос тер туј сад свак двори и чтује,
ка исток и запад и сјевер краљује,
и вјетре остале ки од свуд пухају,
све славе и хвале тере јој саздају,
како све госпоји, која се може ријет
у круни да стоји и влада вас сај свијет.
I свијет је пријала тер с робјем без броја
правду је прогнала под земљу влас своја;
не с мачем нит с батом правду је прогнала,
нер сребром и златом што тече до мала;
тер су све државе у плачу и тужби,
зач правде није праве с разлогом у дружби.
Јоште зло чини тој проклета лакомос,
да је свуди рат и бој, и тужба и жалос,
велике јадове тер свијету задава,
орећи градове од мнозијех држава,
краљеве цвијелећи и многу господу,
на робству мијенећи властиту слободу.
I ки су владали велико госпоцтво,
ти су сад познали сужанство и робство,
тер живот проводе у сјетној печали,
желећи слободе с ком се су растали.
Трудно је још видјет, гди лаком непокој
омасти вас сај свијет у крви чловјечјој,
тер вајмех није поља, ни бријега ни горе,
отока ни шкоља, што уздржи све море,
нит је град ни село, лакомо посил'је
гди није развело корен'је и жил'је,
кијем труди и пруди и којијем скончава
сваку врст од људи, што нарав саздава,
на здравје тер се проћ никамо не море,
ни обноћ ни обноћ, ни копно ни море,
нер се свуд уздише, у сумњи стојећи,
при благу најлише гусе се бојећи,
и осталих људи злијех, ки деру и кољу
путнике страна свијех по горах и пољу.
Лакомос госпоја, Плутона ка слиједи,
без мира и гоја тер такој свијет вриједи,
и славна ње сила, што се зло добива,
све доли посила, гди Плутон прибива.
Још живот мој труди, и јави и у сан,
кад годи посуди толику пријазан,
од сребра и злата које се добива,
земаљска што плата трговцем прибива
за муку и труд свој од руде те злате,
рад које непокој и веље зло пате.
Велми ти вај жуде тој злато копати,
рад кога све труде и све се зло пати.
I мнози не хају изгубит живот свој,
очито кад знају, да ће наћ злато тој,
најлише ки ходе у Нову Индију
и кости заводе у Етиопију;
и прик Арабије када се упуте,
грифоне и змије и змаје приљуте
пред собом видећи, не могу починут
од страха трептећи вик да ће погинут;
а навлаш кад зајду у пусте дубраве,
пантере тер најду, вукове и лаве,
и дивје биволе, чентауре и сатире,
арпије и орле, кравосце и тире.
I мнократ ту виде дракуне и кимере,
и глухе јаспиде и јадне випере.
Још туге разлике дају те дубраве,
навлаш басилиске, погледом ки даве,
циклопе, гиганте толи страховите,
дивје елефанте, велми незгромните;
мрке канибале, којих је велик број,
и дробњаке мале, ки с ждрали бију бој.
Пристрашније[х] образа још њеке гледају,
с главами од паса ки реже и лају
Још њека дубрава тамо се находи,
ка људи без глава његује и плоди,
на прсех два ока ки страшна имају,
пустињом с истока тер се свуд скитају;
и друзих још много, ки сунце кад сине
потплатом од ноге врх себе сјен чине.
I мнози још друзи тамо се находе,
источни ти лузи што гоје и плоде,
ки могу чинит тој по својем нараву
печурком образ свој вас покрит и главу.
Тамо су још мнози, које туј говоре,
и голи и боси, што плоде те горе,
којим да нарав свој хрлину још таку,
на нози на једној притећи звијер сваку.
I сваку наказан грдобну гледају,
тер јави ни у сан покоја не имају.
Такој ти путују у муци и труду,
и велми тугују од злата наћ руду;
трговцем лакомос тер чини на свијети
сву тугу и жалос врх плећи поднијети,
зач с трудом путују, чијем најду злато тој,
и велми тугују, донијет га на стан свој,
не имавши покоја нер с трудом пораза,
љетњи дан од зноја а зими од мраза.
Зач многе државе трудећи за сву моћ
од зимње мећаве једва се могу поћ,
гди слана, снијег и мраз и сјевер охоли
вазима сунцу влас, да ништор не топли;
само под снијегови, ки тамо падају,
све горе с бријегови и поља остају
у крову скровена, да зими ни љети
није лиска зелена ни цвијет'ја видјети.
А многе државе, кад љетњи приде дан,
ни дубка ни траве не могу дати ван,
најлише врх лава суначце кад стане,
све дубје и трава с листом се растане,
суначце тер вруће тој земљи притужи,
гди воде текуће напокон присуши,
сунчана топлина тер земљу расцвијели,
с ком влага и мокрина свасма се раздијели;
тер сунце затјери из вруће државе
све птице и звијери у пусте дубраве,
те звијери и птице по гори зеленој
да ишту водице сахранит живот свој;
али пак у сјени да трудне почину
при води студени, прије нер ли погину.
Такој ти проводе трговци живот свој,
ки далеч заходе иштући благо тој,
не имавши покоја нер с трудом пораза,
љетњи дан од зноја, а зими од мраза;
тер сунце горуште тако их порази,
да им се обљуште од зноја образи,
и зимњи још пораз велми их позледи,
зач им се вас образ и сва пут поледи.
Још вајмех од јада у зимној жалости
мнократ им одпада све месо од кости,
у сјеверне стране кад приду најлише,
гди града и слане и снијега не липше,
и студен гди је мраз и зими и љети,
сунчана кога влас не може стоплити.
I мнократ још тамо кад буду трудни прит,
вај није се јур камо потајат ни сакрит,
гди с мун'јом громове из висин праскају
и с огњем тријескове из облак падају.
Ну мимо све ствари велми се ја бољу,
гди путем гусари деру их и кољу;
а навлаш гди мнози Араби исходе,
и нази и боси, тер робје тој воде
у пусте те стране, тер тако у тужби
тој робје остане звијерен'јем у дружби,
горчије од јада свој живот трајући,
арабска тај стада пустињом пасући,
гди од с јутра по вас дан и с вечер до зоре
покоја час један пријат се не море;
зач љетњи дуг данак и зимња дуга ноћ
не да им тих санак на очи своје доћ,
слободе желећи свак час без пристанка,
у спилах лежећи без покојна санка;
тер обноћ и обноћ хоће дух дат богу,
зач веће на свој стан врнут се не могу.
Туге су још горе, душица гди вене,
зач се наћ не море водице студене,
водице студене ни зими ни љети,
ни сјенце зелене, ни дубка видјети,
гди би се од тужице путник опоравио
и капљу водице на језик свој ставио.
То ли гдје крај ријеке трудни се намјере,
жалости велике слиједе их и тјере,
тер почну туј сузит од веље тужице,
зач није моћ окусит те бистре водице.
Тер велми предају, гди тамо крај ријеке
скорупом пливају наказни разлике,
навлаш кукудрили, ке није моћ изријети
коли су немили и страшни видјети;
и змија крилатијех и остале жалости
у ријек и у блатијех видјет је за дости,
тер није језера ни блата ни ријеке,
гди није чемера од смрти од пријеке.
О боже милостив, коли је горко тој
од жеђо трпјет гњив и смртни непокој,
гди бистру водицу трговци гледају,
а од жеђе душицу при води пуштају.
Тужно је још видит, гди мнози погину
хотећи тамо прит арабску пржину,
ки памет сву ставе далече тамо заћ,
сунчане дубраве у истоку томуј наћ,
сунчано гди коло с коњици истјече,
тер сај свијет около с небеси обтјече;
и од свијета најду крај, гди веће није моћ
по копну турма тај да буде даље проћ,
од свијета на концу гди рука туј маха
свакому трговцу тер веле да страха.
Тамо их одлуке још далеч заводе,
гди злате јабуке на дубју находе,
у врту гди стоје љувене сестрице
тер зелен туј гоје од бистре водице.
Ну нашад вртац тај, ш њим најду и труде,
зашто га огњен змај и чува и бљуде,
тер заман поставља све труде и муке,
тко се туј одправља те тргат јабуке;
зач огњен змај пријети тер не да, боже мој,
никому на свијети тргати воће тој.
А мнози у запад сунчани заходе,
гди с тужбом велик јад и жалос находе;
зач је туј вјечна ноћ и вјечне мрклости,
гди видјет није моћ сунчане свјетлости,
нер тмасте маглине и тмасте облаке,
тер поља и равнине све обујме помраке.
Веће су тужице, ки броде пучину,
гди многе душице и плавце погину.
А сада чини суд сваки дух на свијети,
је ли ки већи труд под небом на свијети,
разми те чемере и тај труд крвави,
пучина гди жере мрнаре и плави,
помоћи на свијет сај а није моћ пријати,
да плавца на сух крај здрава се поврати,
нер ли ју прогоне вихри и валове,
да прјеђе потоне слиједећи јадове,
тер се сва разшије сред морске пучине,
али се разбије о секе и стијене.
Тер земља проплаче и сузе небеса,
гди рибе развлаче чловјечја телеса;
лакома зач злоба рад ке се скончају
присуди, ван гроба да у мори остају,
а душе не вијем куд стане се од људи,
нер само божји суд камо их осуди.
А мнократ серене пучином гди поју,
све срце њих свене, гди изгубе свијес своју;
зач мрнар не море трпјети туј пјесан,
нер скаче у море јак манен и бијесан;
и такој мрнаре тај сладос затрави,
да умријет не маре с химбене љубави.
Жалост је још већа и печао с тугами,
када их несрећа наднесе на ками,
ки гвоздје потеже с потајном нарави,
тер плавцу развеже и на дно постави.
Да тко тој разбира, који су тој труди,
гди море пождира и благо и људи,
мним вајмех тај чловјек, тко би му вас свијет дао,
не би се по вас вијек у плавцу укрцао;
нер ли би далеч стао, далече, чловјек тај,
гди нигдар морски вао не тиче у сух крај.
Ну чловјек осоне, да благо учини,
тер мнократ потоне у морској пучини.
Не би по печали, ако би прије тога
трговци не знали туј срду од бога,
нер толик погибај сваки час видећи
неће се на свијет сај уставит трудећи,
вај нер ли обтуку вас сај свит у јата,
забивши сву муку при руди од злата.
А зими и љети, у свакој јур доби,
свијех страна по свијети пријека их смрт зноби;
зач копно посушно и вода сва слана
злобно је и тужно а навлаш сијех дана.
Лакомос од злата зач чини, мој боже,
да се брат у брата поуфат не може;
зач гди је иман'је, сви мудри говоре,
ни у кому уфан'је пријат се не море.
Тијем друга није толи уфана ни драга,
ки длаку на поли не цијепа рад блага.
Мање би печали и мањи порази,
кад би се не клали и мили и дрази.
Нер вајмех једнага својту и туђине
лакомос примага, да љубав погине,
тер љубав једина за тужну лакомос
од отца до сина сврне се у жалос.
Јадове тко таке мислећи не цвијели,
гди синке од мајке и отца још дијели
лакомос тужна тај, ка злато објави
и у робство вас свијет сај под своју влас стави.
Тој ли се подоба, која су тој дјела,
мајчина утроба . . . . . . родила
и млијеком дојила при прсех држећи
и од млада гојила, много љет трудећи,
да мајку придрагу нехарно дијете тој
одбјегне при благу и остали вас род свој!
О мајке љувене, тако вам радости,
јесу ли пакљене тој смишљат жалости!
Зашто ја чиним суд, тко у пакли злопати,
да тамо већи труд не може познати,
нер нарав ваша тај, ка може на свијети
толико плачан вај и тужбу поднијети,
тере вам грозни плач не сконча сву снагу,
ваша крв гди вас тач оставља при благу.
Тијем вајмех рад бих знат од мила до драга,
која је већа рат, разми рат од блага,
ко дијели и лучи сваку врст од људи,
и већма тај мучи, тко већма и жуди.
Сад мили и драги процијенте бога рад,
који су порази и ки је горки јад
у сухому злату, које нам вајмех тач
весел'ја за плату не дава, нер ли плач.
А други није узрок од злата наћ руду,
да остане вас исток и запад у труду,
нер сама лакомос проклете љубави,
ка златом сву жалос на сај свијет објави,
и узрок је тај дала, дубоко да је сада
под земљом остала, и љубав и правда,
те славне краљице, тер ни обноћ ни обноћ
не могу главице помолит земље ван,
нер цвиле сваки час под земљом стојећи
у веле плачан глас сузице ронећи,
једа бог чут буде толико плачан глас,
да од злата све руде прождере пакљен јаз;
да се те зле згоде и љубав и правда
и тужбе слободе и осталијех свијех јада.
Зач ком би пропала у пакал руда тај,
правда би владала опета вас свијет сај,
и љубав једина, ком би се одкрила,
од отца и сина не би се дијелила,
ни од свога још рода, ни од свога племена,
и ш њом би слобода свуд била блажена.
I дубак од бора и од јеле не би знао,
што је крај од мора, ни што је морски вао;
нит би се сновали плави ни корабље,
ни од гвоздја ковали ни мачи ни сабље,
ни оружје остало, које је земљи свој
велик труд задало и велик непокој,
тер су све државе, а навлаш крстјанске,
остале крваве од сабље поганске.
Тијем ако бит море, о вишња љубави,
с бријегови све море једнага састави,
тер славна твоја влас допусти тој саде,
сва руда у пропас да златом пропаде,
пак да се све горе с бријегови, боже мој,
врх руде оборе, гди је злато тужно тој,
да докли тече свијет, вај, до сва врјемена
није чут ни видјет од злата сјемена;
нер нека под нами у јазу прибива,
да сај свијет сузами веће се не умива.
Зашто није ни право, лакомос да носи
оружје крваво, да вас свијет њим коси.
А ти знаш, боже мој, који си сва саздал,
колик је непокој на свијети сад настал;
како ли свијет сада лакомос, боже мој,
краљује и влада, који је јур вас свој;
који је с тугами једнага здружила,
и свасма ногами пода се скљусила;
скљусила потплати, и још чини по води
други свијет искати западњој господи,
тер многе одправи (ље с тугом у вају)
мрнаре и плави, да злато копају,
гди мнози не исходе опета на стан свој,
нер главе оходе и ш њими злато тој.
Мој боже приславан, а сад ја чиним суд,
да је чловјек приправан поднијети толик труд
рад твоје љубави и вјере крстјанске,
бродит се у плави у стране поганске,
што мучи и труди и обноћ и обноћ
тој благо тко жуди принијет га на свој стан:
не би му дал плату у камен'ју драгу,
ни у сребру ни у злату, ни у драгому благу,
зач благо тој гине и чловјек јоште ш њим,
и у кратко примине јак сјенца али дим;
а славна тва плаћа, ку желиш ти на дар,
жив ју плам не скраћа ни друга ниједна ствар;
тер кога чловјека тва милос дарује,
по вас вијек до вијека с тобом се радује
у вишњој држави, гди тебе, боже мој,
анђелски двор слави, кому се не зна број.
Ну чловјек сву губи небеску туј плату,
зач тебе не љуби јак драгос у злату.
Тијем боже, милос дај тер чини твоја влас,
нека се руда тај провали у пропас,
нека се тај руда, нека се руда тај
у вијеке до суда не објави на свијет сај.
Свјетовно богацтво зач ко се добива,
приславно божанство при њем се забива,
топе се и душе у пакљеному блату,
лакомос ке служе при сребру и злату;
пакљени зач мрнар, ки душе приводи,
толико тежку ствар не може да броди;
зач у плав кад штива туј турму богату,
не може да плива по ријеци и блату,
теготе толике тер вајмех парун тај
не може прик ријеке прибродит на он крај;
нер сребро и злато и душе разлике
али би у блато али пак срид рике,
нека се плавца тај бродећи не изврати,
дочијем се на он крај опета поврати;
тој благо с душами, вај, тер се топи тач
у блату с тугами, вјекушти гди је плач.
