Пјесанца грлици

Извор: Викизворник
Пјесанца грлици
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца грлици



Притужна грлице, што толи жељно тач
   врх сухе границе укладаш грозни плач
с толиком бољезни, ку ниткор на свијети
   ни јави ни у сни није могал изријети?
Љувена птичице гдје трпиш толик труд
   и горке тужице, а не вијем за ки суд,
пријазан тај твоја ни јави ни спећи
   не прија покоја сузице ронећи;
сваки хип и свак час тер грозно цвијелећи
   понављаш плачан глас с духом се дијелећи;
радости минуте тер си све забила
   а тужбе приљуте с јадом си здружила,
тер труди сва гора, гдје сама туј стојиш,
   врх суха јавора сузице гди рониш;
и сухи тај јавор велми се снебива,
   тај плачни разговор гди вајмех прижива;
и срце и дух мој с тијелом се раставља,
   гдје жељни уздах твој с плачом се одправља
по гори зеленој, по густој дубрави,
   цвијељен'је и плач мој да вајмех објави,
све звијери и птице, сатири и виле,
   на твоје тужице да би се скупиле,
и пастирска дружба да све тој посуди,
   ки је вај и тужба, да живот мој труди,
земље ван жив ками гдје вајмех подираш,
   врућијеми сузами гдје се тач опираш.
Још вајмех гдје ћути зелена травица
   твој чемер приљути, лист сврће на ница.
Затој ми реци сад, притиха птичице,
   што је тај горски јад и веље тужице,
које си справила, да т' срце мраморно
   с коријенком из тијела подиру јадовно?
Вај, ако за другом толи си трудна тач
   тер с јадом и тугом укладаш горки плач,
здруживши јавор сух без сјенце зелене
   да скончаш трудан дух од жеље љувене:
вијем да је разлог тој, цвијељен'је да гојиш
   и у тужби живот твој да с плачем проводиш,
и жедна гдје ћутиш тужице љувене,
   бистри вир да мутиш од воде студене;
тер бистру водицу жеђахна нећ пити,
   свршено тужицу да будеш ћутити.
Прије хоћ погинут на мрамор студени,
   нер трудна починут на дубак зелени;
и прије хоћ у тужби твој живот скончати,
   нер ли се у дружби с друзијеми састати.
Зач твојој нарави од згар је дано тој,
   за верном љубави тај слиједит непокој.
Затој се не чудим, притиха грлице,
   зач и ја тач трудим, ћутећи тужице
од смрти немиле, ка плахом нарави
   тужан лук и стриле злосрдо приправи,
тер мене расцвили, злосрдо гдје такој
   туј младос устријели, ку племе и род мој
у части породи и красно одгоји;
   а смрт се пригоди да ју земља посвоји,
земља ју посвоји тер тај цвијет румени
   у праху сад стоји под камен студени;
тер ништо, мој боже, под небом на свијет сај
   уставит не може студени ками тај,
вај да се не боли, да жељно не цвијели,
   и са мном на поли да тужбе не дијели;
најлише тај младос гди с вељом бољезни
   сврну ми у жалос љувене све пјесни,
сузами чес моју слиједећи тер јадам
   да с плачем све поју пјесанце, ке складам.
Тијем тужна грлице, ако т' је мило чут
   ме горке тужице али пак толи љут
и тужни разговор и мој труд крвави:
   остави сух јавор у тојзи дубрави,
сама се утјеши за љубав свијех бога,
   летећи тер пријеши до мене небога,
ако се подоба да видиш грлице,
   које ћу врх гроба ја пролит сузице,
сузице пролити, које ће за зламен
   од тужбе пробити и од јада жив камен.
Плач ки ћу ја класти, још право могу ријет,
   вај да ће пропасти под земљу на он свијет,
нека се познава под земљом вајмех сад,
   кога је нарава мој чемер и мој јад.
Ље вајмех познају, приплачна грлице,
   да заман дни трају складаје тужице.
Заман је непокој у тужби слиједити,
   заман је и уздах мој и жељно цвијелити.
Заман је сва жалос сузами збрајати,
   покли се ма радос на ница приврати,
желећи драгу ствар, складаје плач љути,
   која се никадар не може врнути
из трудна гроба ван, нит може још видјет
   суначце ни бил дан, доколи тече свијет.
Грлице приплачна тијем вајмех ако је
   раница тај мачна пробила на двоје
и теби и мени срдачце камено,
   да тај труд пакљени трпимо такмено:
слиједимо оба тач, птичице придрага,
   до гроба грозни плач оба два једнага;
зач нам се подоба да заједно цвилимо,
   да тужбу до гроба на поли дијелимо
здружени с тугами, нека нас пожали
   земља лијес и ками и вас створ остали.
Зашто су жалости достојне збрајати,
   цвијет красне младости покли је страђати,
цвијет који смрт пријека у земљу обрати,
   да веће до вијека нигдар се не врати;
цвијет тер је опруђен, у гиздах ки цтијеше,
   за дику окруњен бисером ки бјеше,
и златом и свилом, кијем се род прослави,
   планина јак вилом у густој дубрави,
кад вила у венцу с меденом љубезни
   при живом студенцу зачина у пјесни,
најлише под бором у славној дубрави,
   даница кад зором небом се одправи,
за собом водећи суначце и бил дан,
   а зором гонећи под земљу ноћњи сан.
Сад не вијем, мој боже, је ли кој на свијети,
   толике да може бољезни изријети,
ке ћути живот мој јадовно цвијелећи,
   вјекушти непокој и тужбу слиједећи,
страђаје они цвијет, за ки бих ја подал
   сам себе и вас свијет (ако бих дат могал).
Сад друго не липше, нер ми се подоба,
   да мој дух уздише цвијелећи до гроба,
јаки све чловјек тај, ки цвијели и тужи,
   ки вајмех плачни вај и тужбу садружи,
цвијелећи тер сузи и у сан и јави,
   кад смртни искуси стрил горке нарави
с кијем га ти порази тер љуту да рану,
   кад мили и дрази собом се растану,
тер страђа драг драга цвилећи најлише,
   чијем кријепос и снага сва своја полипше.
Колико за сада, те плачне бољезни
   не могу од јада побрајат у пјесни;
зач се ма сва скрати и снага и кријепос,
   по том смрт обрати у земљу туј лијепос,
тај лијепос ка је била и дика љувена
   јак једна од вила од луга зелена,
не само љепотом уресна тач бјеше,
   нер сваком добротом, ка у њој цаптјеше.
За то је праведно, да за сву усилос
   свак жали заједно са мноме туј липос
и тај цвијет гиздави, ки бјеше на свијети
   чловјечјој нарави угодан видјети.
На свој гроб тијем теци и од људи и од жена
   свака врст тер реци: душа ти блажена,
спасен'је бог ти дај по вас вијек и амен,
   напокон и гроб тај вазда се звао блажен;
и од руже румене врх њега процтио цвијет
   за вјечне спомене, доколи тече свијет,
гдје леже те кости и у гоју бораве
   од твоје младости толико гиздаве,
нека свак може ријет тко туда проходи:
   нигдар се љепши цвијет у земљи не плоди,
нер ли је цвијетак тај, ки својом љубави
   ван гроба на свијет сај вишњи бог објави.
Гиздав је за дости и видјет толи мио:
   блажене те кости, врх кијех је процаптио;
блажена душица, врх кијех је процтијела
   врх гроба ружица румена и бијела
краснога уреса, цафтећи тер такој
   пробија небеса љувени урес свој,
у вриме у свако да нигдар не липше
   љувено и слатко да рајски мирише.
Ну покли ту младос зелени, мој боже,
   од свијета сва драгос одкупит не може,
да се к нам повратиш опета на свијет сај,
   да мој труд прикратиш и с трудом плачни вај:
ја се ћу на службу грлици придати,
   плач жалос и тужбу с којом ћу складати,
у вријеме у свако да оба цвијелимо,
   и оба једнако да тужбу дијелимо,
у црној тој гори далече од рода,
   ку сам бог сатвори, да је нага без плода,
бистри вир водени гдје није моћ видјети
   ни ниједне зелени ни зими ни љети,
разми сам сух јавор врх пусте те горе,
   да ниједан живи дух к нам прити не море,
ни звијери ни птице, ни ниједан други створ
   у наше тужице и у плачни разговор;
гдје видјет најлише није јеле ни бора,
   ни да туј мирише ловором тај бора;
гдје вајмех туј стоје још се чут не море,
   тих славиц да поје с вечера до зоре.
Ље мислим урес твој ја видјет гиздави,
   кад трудан живот мој с тијелом се растави,
да будем тамо прит, гиздава младости,
   на други вајмех свијет од вјечне радости
у елизеја поља, гди је вјечни стан теби,
   ако буде воља свијех бога на неби,
гдје тамо прибиваш сплесавши дресел'је
   и вјечно уживаш с радости весел'је,
у цвијетју и у трави и у свакој зелени
   разлике нарави, гдје стоје блажени.
Ку зелен и луг тај не може никадар
   процијенит вас свијет сај, коли је славна ствар,
дружице блажена, најлише најлише
   гдје мрча зелена и свој цвијет мирише,
и остало све цвијетје и од поља и од горе,
   ко наше прољетје саздати не море.
При драгом суначцу гдје се тамо бани
   у рајском веначцу твој цвијетак избрани,
гди је дјевиц мноштво тој и славнијех госпоја,
   кијем трудан живот мој не може знат броја,
с кијеми ћеш гојно стат, с кијеми ћеш по вијек вас
   разлико цвијетје брат, у ком је рајска слас,
врх кога снијег ни мраз ни слана не пада,
   ни на тле по вијек вас зеленца не спада;
туј гдје се разбира весел'је с радости,
   гдје вода извира с толиком радости,
ку сладос на свијети од рајске зелени
   не може изријети ниткоре по све дни;
гдје не има смрт пријека злосрдја плахога
   по вас вијек до вијека уморит никога;
тер овди дресел'је, кијем нас свијет наплати,
   у вјечно весел'је тамо се обрати
и тамо забуде свак, гди је та слава,
   све туге и труде ке сај свијет саздава.
I благо свакому, мој цвијете избрани,
   у блаженству тому тко се туј настани,
најлише гдје се тач по вас вијек радује
   туј, гдје се грозни плач ни тужба не чује,
за толи славан дар тер тко туј прибива
   амброзију и нектар с весел'јем прижива.
Ну одкли бог насели ту твоју доброту,
   да се туј весели у вјечном животу
и у тому блаженству, вјекушта гди је слава,
   ку у умрлом краљевству трудан свијет не дава:
ти с богом прибивај, како т' се подоба,
   а ја ћу плачни вај слидити до гроба.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.