Пјесанца дјевици (2)

Извор: Викизворник
Пјесанца дјевици
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца дјевици



На смрт се ја тужу зашто 'е зацкњела,
   да оној дам душу и срце из тијела,
која ми све вели, која ми све прави:
   тко урес мој жели и моје љубави,
кому сам ја мила, тко ме ће служити,
   свуци се из тила, а пак ће мој бити,
зач с тијелом ки стоје у блуду на свијети,
   радости ти моје не могу видјети.
О славна краљице, о круно свијех жена,
   о вјечна дјевице у вијеке блажена,
анђелска љепости, свијех госпој госпоје,
   сунчана свјетлости, уфан'је све моје,
о звијездо једина, ка запад не имаш,
   врх свијех висина над свијеми која сјаш,
ку мрки помраци не могу покрити
   ни тмасти облаци, ни зими ни лити,
теби се придају и тебе ја зову,
   у тузи и вају васколик ки плову,
ки стојим у муци рад твоје љубави,
   трудан ми дах свуци и с тилом ме[']растави,
зач ове теготе које ме сад цвијеле,
   од твоје доброте сваки ме час дијеле
и свак час падају на мене на измит
   и души не дају, да буде к теби прит!
А гди ће, јох, у вик чемеран живот мој
   без тебе најти лик, госпоје од госпој,
да овај тужица свасма ме остави,
   да моја душица с тијелом се растави,
затој сад упреши, молим те рад Бога,
   тер мој дух раздријеши од тијела тамнога,
да тијело оставим, а тамо, гди си ти,
   у вијеке да славим твој урес честити,
твој урес приблажен да будем здружити,
   рад кога поражен вазда ћу тужити
дочијем се станим ја у тојзи држави,
   гди твоја љепос сја при божјој љубави,
да тамо, госпоје; при теби кад буду,
   жалости све моје и тужбу забуду.
Вај, које на свијети, госпоје свих госпој,
   јур веће трпјети не може живот мој
ни јави ни спећи, ни ходе ни стоје,
   милости желећи љубави од твоје,
покли си сва справна врх свијех се крилећи,
   госпоје приславна, милости дијелећи,
љубави дај ми дил, [чин], да веће не тужу,
   нер прими у твој крил мој живот и душу,
и срцем једнага, подобно ако је,
   љувена и драга свијех госпој госпоје,
зач да ја могу тој од тебе пријати,
   могао би живот мој блажен се назвати.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.