Латинко госпоје, охоли твој урес
и дике те твоје слове се до небес,
зашто је тва гизда, говору ја теби,
јак једна од звизда, најсвјетља на неби;
и стоји у слави твој позор избрани
јак паун гиздави у равној пољани,
и охоло гизда се и перјем се хвали,
ружицу гди пасе и цвијетак остали.
Љепотом још вељом баниш се у венцу,
јак вила под јелом при живом студенцу.
Тер веће није друге, војници сви праве,
краљице ни слуге толико гиздаве;
ни веће славније госпоје на свијети,
ни љепше, справније у оружју видјети.
Зач гди се тва лијепос оружјем одијева,
рекал би тај свјетлос да сунцу одсијева,
тер се тобом диче витешке све славе,
ну на те крв личе разлике државе.
Зач си ти узрок вас од много јур зала,
зашто си твоју влас туђином подала;
тер зовеш туђине и људи незнане,
да т' робе и плијене латинске те стране.
Робе те и плијене и одиру сваки час,
на пријешу тер гине приславна твоја влас.
Неправи крстјане нер меу све зле згоде
појамши погане к теби се сад броде,
да т' сплешу тој мало теј војске разлике
што ти је остало лијепости и дике.
А је ли тој право, да т' се сад потлачи
тве лице гиздаво не копји ни мачи,
нер самијем нескладом, ки силу примага,
и химбом и свадом, госпоје придрага?
За коју вајмех ствар, може се тој знати,
славан краљ и чесар да осташе у рати;
и војску свак своју справил је у пољу,
да се туј у боју како пси искољу.
Кољу се и даве, како пси и вуци,
и плијене т' државе крстјане и Турци;
сва земља, све воде, све море тер такој
не имају слободе нер с плачем непокој.
Свуди је за дости тужица с јадови;
пуна су жалости села и градови.
Ај тко би сад збројил, госпоје од госпој,
узмножан што је бил прије тога урес твој?
и што си ти сада и који имаш дил,
мрамор би од јада у сузе просузил!
Радости минуте ну нећу побрајат
ни туге приљуте из нова понављат;
зач већа није жалос ни већа бољезан,
минуту нер радос припијеват у пјесан.
Вај кад се прикрати минута тва радос
и свасма обрати у тужбу и у жалос.
А сама знати мож, када је влас твоја
владала вељу множ народа без броја!
вас исток и запад не би ли вајмех твој,
и стави сваки град на свијети под крил свој?
Колике хараче теби су бројили,
и римске полаче што ти су носили!
Госпоје бога рад затој бих рад знати,
камо тој благо сад, камо се обрати!
Гди т' је плав крцата разликога блага
и сребра и злата и камен'ја драга!
Гди ли т' су мрамори и зиди остали,
што т' несклад обори и огњем попали!
Гди ли т' су чесари, витези гиздави,
које бог надари да плову у слави,
који се справише теби дат сву славу
и вичну т' ставише круницу на главу!
Гдје ли т' су коруне, од краљев зламен'ја,
у злату све пуне драгога камен'ја,
и остале још ствари, с триунфи што т' даше
ти славни чесари, који свијет рваше!
ки царе и бане и краљев још мноштво
даше ти свезане за поклон у робство.
Ну немир, госпоје, твоју влас прикрати,
хоругве тер твоје гори дном обрати;
и Марте охоли, оружник врху свијех,
свасма те оголи од витез толицијех,
и тебе расцвијели и скрати т' све славе
и све ти раздијели туђином државе.
I од толике славе ништо т' није остало
за дике гиздаве нер перја тој мало,
што носе на глави и чијем се гиздају
витези гиздави, у оружју ки сјају.
Још мала похвала, говору ја теби,
сама је остала крај мора при себи,
сједећи врх блата у женскому блуду
у круни од злата, ку носи за луду,
памети и умом тер се сама зове,
пританцијем разумом врху свијех да плове;
тер крили још прши и још се подпира,
и благо уздржи, што друзијех одира;
ну несклад уклада меу краљи најлише,
да туге и јада крстјанству не липше.
Латинко госпоје, затој те сад мољу,
на молбе на моје приклон' се на вољу,
тер сада одлучи да смириш господу,
да се бој разлучи прије нер се избоду.
Зач ако у боју буду се састати,
пролит ће крв своју, нека т' је тој знати.
Вај тер ће сва трава од равне пољане
огрезнут крвава, гди се бој састане.
А је ли суд прави, госпоје избрана,
да се тач крвави витешка пољана,
да копја праскају, вај гди се војници
на руке састају, пјешци и коњици!
Тер копја гди узломе, чут се ће страшан глас,
јак громи да громе у облаку врхти нас!
Је ли још праведно, да буду поплити
у крви безредно и копја и штити?
и оружје остало, и перја с главами,
гди ће бит не мало уздаха сузами,
да земља изчезне од јада, гди такој
оружје погрезне у крви крстјанској!
Гди ће помрчати суначце [с] звијездами,
кад буду трчати коњици вај сами
без коњик на вољу и својијех плесати,
у крви по пољу ки буду лежати.
Колик ће јоште страх све живо пријати,
када се буде прах до небес двизати.
К томуј мним свак ће ријет: пришал је хип и час,
да паде вас сај свијет и небо врху нас
од тријеске толике злосрдијех војника,
којој наћ прилике не могу до вијека;
чујући најлише гди плачно сузами
од јада уздише земља, лијес и ками,
кад почну громјети лумбарде огњене
и бубљи звонити и трубље медене.
Вај тер ће већи број витеза липсати,
нер ниједан пчела рој када се урати.
Толике тужице тко ли ће збрајати,
кад почну сулице и копја праскати,
и кад се распрше по пољу тер стоке
и маче искрше и корде жестоке.
Мним се ће гроба ван још мртви двизати,
кад почну гром страшан под земљом слишати,
гди громе лумбарде од тријеска приликом
тер тужбе и јаде задају војником.
Хоће ли Вулкан сам још жељно уздисат,
када се буде плам до неба уздвизат!
Хоће ли бити јад и чемер приљути,
шћопети како град кад буду сасути,
и стриле гди узлете, гди ће тај стат се бој
јак осе проклете али ти пчела рој!
Хоће ли облаци крвав зној пролити,
кад буду јунаци у крви поплити?
Вајмех смрт немила хоће ли још ријети:
нијесам прије примила толик труд на свијети,
у земљу складаје толик број војника,
кијем се дух растаје од ране без лијека.
Ну ћути немао труд јадовна свијес моја,
зач не вијем прави суд учинит од боја,
кад сврши Марте бој злосрдје тер скрати,
кога ће већи број у пољу липсати,
који ће вајмех стијег од војник у пољу
остати за биљег када се покољу?
Тко ли ће туј жалос изрећи и тај плач,
храбрена гди младос у крви паде тач?
О старче Кароне, а ти се приправи,
пакљени паруне, тер већу плав справи,
и тамо крај ријеке, блатина гди је тај,
накоси тршљике тер плавцу коничај;
Палинура к себи јоште ћеш призвати,
да т' плавцу туј теби помага штивати;
и тојзи још плави, Кароне стари мој,
возаца приправи, којих је већи број,
који ће привозит вјешто и наредно
туј плавцу на измит с тобоме заједно.
Зашто ће мноштво доћ без броја на свијет сај,
које сам нећеш моћ приплавит на он крај,
Латинка госпоја ако сад не смири
господу без броја, што кокот размири.
Судче Радаманте, са[д] што ћеш и ти рит,
кад буде прида те толико мноштво прит?
Хоћеш ли чути труд и велик непокој,
кад приде прид твој суд толико мноштво тој?
ако се не справи Латинка госпоја,
да вјечни мир стави меу краљи влас своја.
Госпоје од госпој а сад се спомени,
сама се ти посвој а туђијех одрени,
оружни тач звокот нека се не чује,
и орао и кокот нека те не кљује.
Чин' да т' се поклони кокотов плахи бијес,
у оружју ки звони и громи како тријес;
чин' да те Аквила, Латинко, на цвијели,
која сад сва крила далече раскрили;
чин' да те не цвијеле источни погани
и оружјем не дијеле туђини не знани.
То ли су одлуке, да се ћеш удати,
не дај се у руке од мнозијех владати;
једнога ти вјери и посвој за себе,
а остале одтјери далече од себе,
нека се слободиш од туге и јада,
да весел проводиш твој живот од сада;
да мајке не остају и тужне сестрице
у тужби и вају и плачне удовице,
ке велми уздишу прид твојијем уресом
и руке уздижу цвилећи к небесом,
докли се ти смилиш, Латинко госпоје,
тер краље намириш у рати ки стоје.
