Пјесанца Феници друга (дјевици трећа)

Извор: Викизворник
Пјесанца Феници
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца Феници



Понављам тужице у пламу жестоку,
   јак сама фенице у топлом истоку,
ка дошад на старос сама плам приправи,
   свјетовну сву радос с животом да остави,
видећи да свијет сај не дава за службу5
   разми сам плачни вај, и жалос и тужбу.
Тијем себе без суза скончан'ју присуди,
   под зраком од сунца да веће не труди,
тер својом нарави пријеку смрт желећи
   сама плам приправи на гнијезду стојећи;10
и сама на исток к сунцу се обрати,
   да прјеђе смртни рок свој живот прикрати,
на гнијезду том стоје, које сплете сама,
   тужице све своје да остави сред плама.
Чудно т' је видјет тој, гди неће да цвијели,15
   од тијела живот свој весело нер дијели,
колико да прави: о смрти немила,
   живот се мој справи раставит од тила;
покли ме твоја влас не може уморит,
   одлучих у сај час на пламу сва згорит,20
да веће од сада не буду ја видјет
   био данак никада ни ови таман свијет,
који ме за службу весел'јем не плати,
   нер ли ми у тужбу сву радос обрати.
Пак криоци плештући, да се прије растане,25
   жив пламен горући учини да плане.
Ну пламен не има моћ, како је нарав свој,
   да буде врха доћ јединој птици тој.
Зач ако пламен тај чини, да сва згори,
   опет ју на свијет сај у прједњи хип створи.30
I опет се понови и перјем одијева,
   и таман свијет ови трудећи ужива.
Ну не има пол туга, зач плода не плоди,
   ар сама без друга свој живот проводи;
тер њека чес своја ктјела је тој такој,35
   без љувена боја да траје живот свој,
нит мисал ни бриге не има рад љубави,
   да злате вериге на грло њој стави;
ни у срцу ни у тијелу још вајмех приљути
   златан шип ни стријелу с раницом не ћути,40
како је обичај свијех звијери и птица
   ћутити трудан вај љувенијех стрилица.
Мимо све на сај свијет, што вишњи бог сазда,
   чловјек се може ријет, да у тај вез упада;
тијем добро може тој свак чловјек познати,45
   љувени непокој ки у срцу свом пати.
А затој тај птица сама се може ријет
   вјекушта дјевица, доколе тече свијет.
Ну и мене сатвори на сај свијет божја влас,
   да живот мој гори сваки хип и свак час;50
тер ме тач птици тој вишњи суд присуди
   на пламу живот мој по све дни да труди,
а згорјет није ми моћ, ни мој плач уставит,
   ни у тужби врха доћ, ни у прах се раставит,
на пламу том стоје, ки себи приправљам,55
   јадове гди моје и тужбу понављам;
гди мене вриједи свијет сваки хип и свак час
   румени јак но цвијет, ки вриједи снијег и мраз.
А мојој слабости није дано на свијети
   толике жалости ни труде поднијети,60
врх туге тужица гди ми се понавља,
   што моја душица с налијепом пробавља,
у вријеме у свако тер трудан живот мој
   приводи једнако толики непокој
и чемер приљути, који ме тач пруди,65
   од свијета и од пути, од ђавла и злијех људи,
који ме свуд слиједе незгодна чловјека,
   да моје повриједе све ране без лијека,
и да ми грјешнику без мога узрока
   зададу смрт пријеку а навлаш прије рока.70
А сада свак суди, кушаје живот мој,
   јесу ли тој труди и плачни непокој,
који труд никому приљути не могу
   ја вајмех самому изријети нер богу,
који ме сатвори и тач ме присуди75
   ме срце да гори и мој дух да труди.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.