Пјесанца Феници (дјевици друга)

Извор: Викизворник
Пјесанца Феници
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца Феници



Виђ горко суначце и позри с источи,
   није грозно срдачце ке ћути жесточи!
Вај, тко ли тој такој, мој боже, одлучи,
   толики непокој да мене сад мучи,
тер живот мој труди и цвијели и тужи5
   и друго не жуди, разми смрт да здружи.
Зач трудно трпјет јес те труде у вају
   и жалос и болес, ке ми дух скончају;
једина фенице зач мој дух размири,
   из огња искрице гди свој плам упири10
у срдачце моје тер се сва постави
   на гнијезду том стоје у живој жерави,
трудну смрт желећи, да свој дух одијели
   на пламу горећи, а неће да цвијели,
весел'је него ли на смрти ужива,15
   умријети зач воли, нер дуго да је жива.
Весело тер гори и радо умира,
   кад јој труд домори, гди тужбе разбира.
Радо се још пражи на пламу тај птица,
   да ју смрт утажи свјетовнијех узица;20
зач не мни птица тај, кад згорјет сва буде,
   опета на свијет сај врнут се на труде.
Ложницу од плама још сама приправља,
   по себи гди сама опет се понавља.
Зач вишњи мој боже, кад буде сва згорит,25
   ни ту ју не може живи плам уморит,
ни сама смрт пријека, кад би лук справила,
   не би ју до вијека под земљу ставила;
зач саму туј птицу ти боже надари,
   за смртну стрилицу да ништор не мари.30
Није птица фенице у странах источнијех,
   нер ли ти дјевице, која си врху свијех,
у вјечном истоку ложила у мени
   жераву жестоку и тај плам љувени,
да твоја прилика по дару по твому35
   гоји се до вијека у срдачцу мому.
Зач си ти госпоја од вјечне љубави,
   за ком се свијес моја и мој дух затрави,
за којом вас манен прем свасма остају,
   зач ови жив пламен очито познају,40
да га ти умножи, о вјечно суначце,
   и сама наложи у моје срдачце,
хип и час да гори у вјечној љубави,
   докли се раствори и у прах се растави.
Вај ну ме труд мори, ер желим госпоје45
   у пламу да згори срдачце све моје,
а по том да дух мој с тилом се разлучи,
   да паде у крил твој, да веће не мучи;
да веће не труди у пламу горећи,
   нер тебе, ку жуди много љет дворећи,50
ужива тај тамо, ако ми бит море,
   покли те овамо уживат не море.
Дворећи много љет, госпоје ноћ и дан,
   нека ја могу ријет: дворба ми није заман;
службу ми сву плати госпоја свијех госпој55
   и чемер мој скрати и вјечни непокој.
Вазе ме за слугу тер моју приљуту
   бољезан и тугу сву забих минуту.
Труда ме избави, тер сада могу ријет
   по својој љубави гди придох на он свијет:60
пришал сам у он двор у вишњој држави,
   гди је рајски разговор и гди се бог слави;
пришал сам у он крам, гди могу ја ријети,
   да је већи гори плам, нер ниједан на свијети.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.