Чујте, хриди камените,
под кијем гласим тужбе моје,
и за милос проплачите
на ме горке непокоје.
Ето, вајмех, привари ме 5
сво'ом благости љубав прика
и несрећнијем учини ме
моја срећа прем велика.
Двије диклице малоприје
у весељу љубјен љубих;10
сад ер љубих обједвије,
обје увриједих, обје изгубих.
Једна о другој чим не знаше
и сцијењаше мâ бит сама,
н'једну милос не брањаше 15
мо'им љувенијем пожудама;
сад у гњијеву обје многу
утјечу ме расрчене
или, утећи кад не могу,
одврњују лице од мене.20
Кад се једној смјерно молим,
она, огњена на ме у лицу,
бесједам се пријечи охолим
велећ: "Двори Сунчаницу!"
А кад ране ме скровене 25
другој кажем, није наћ лијека,
ер ми вели: "Пођ' од мене!
Љубица те твоја чека."
Тако да мој дан љувени,
кî од два сунца свјетлос има,30
оста обујмјен смртном сјени
и тамностим пакљенима.
Остах како дуб од горе
зло насрнут двијем вјетрима,
докле год га на тле оборе 35
и потлаче међу њима.
И заисто би јад немио
тужни живот мој присјеко,
гди сам у час изгубио
што сам с трудом нашо и стеко,40
да ме јоште у животу
не уздржи само уфање
да ће ганут њих љепоту
неприставно ме скончање.
