Вргох оком у дубраву,
замјерих круну -
моје виле русу главу
цвијећица пуну,
гдје у скуту цвијетја и трави 5
млада сјеђаше
и славица у дубрави
од сна буђаше,
велећ: "Славју лужанине,
лијепа птичице, 10
ове бријеге и равнине,
ове литице
слаткијем гласом веселећи
данас прослави
и изврсно жуберећи 15
хвали и слави;
нека ова трава и цвијетје,
поље и загор
рано частећ примаљетје
ћуте разговор; 20
нека виле с пастијерима
кон бистре воде
с вијенцем руса најљепшима
танац изводе
и појући складне пјесни 25
дубраву ову
на разблуде и љувезни
буде и зову.
Једа уто мој Радмио,
звијери ловећи, 30
на глас слатки твој и мио
по којој срећи
свој устави тијек бјегући
близу језера,
гди и мене, њега иштући,35
љубав дотјера, -
љубав која срцу у мому
давно се заче
и кâ дава срцу истому
ране свеђ јаче. 40
А он тврђи од мрамора
за ме не хаје,
него звијерим посред гора
слиједи ступаје;
а од мене бјежи (с) стране,45
кâ ћу пустити,
мјесто звијери иностране
да ме ухити.
Зато, славју, пјевај мило
у драгој сјени,50
једа мени доде у крило
пастијер љувени.
Ако ћеш га међу инима
пастијерим знати:
црне кô углијен очи има 55
а коси злати;
он је био кô ружица
и лијер прибијели,
а цапти му посред лица
тратор весели.60
Од сто инијех ја овога
јесам обрала
и давно сам срца мога
влас му подала.
Ако њега сад дотјера 65
глас твој честити,
ја ћу теби златом пера
сва позлатити,
и од бисера лијепу круну
теби на главу,70
мој славицу, за потпуну
ставити славу."
Кад чух моју лијепу вилу
гдје ме у ове
на љувезан драгу и милу 75
бесједе зове,
ја се створих огањ живи
и пун љубави
на ње говор љубежљиви
љубовник прави;80
ријех јој: "Ево, лијепа вило,
круно свијех вила,
прими у рајско твоје крило
твога Радмила;
жеље испуни тве љувене 85
и ти мном влâда'
и за слугу твога мене
узми одсада."
Кад то зачу лијепа вила,
к мени дохрли 90
сва љувена, драга и мила,
тер ме загрли.
Даровах јој вас живот мој
ови умрли,
она мени рај и покој, 95
кад ме загрли.