Ти се смили, рају мили,
покли неће чојек, на ме;
он ме чепље, он ме мори,
он, да обори,
свакчас силно надступа ме.5
Прем горко ме свагдањоме
жесточином плешу и мећу
засједници узмножени,
кî проћ мени
урекоше рат болећу.10
Кад дан сине и висине
кад небеске сунце окруни,
странпутице грем кријући,
предајући
супротивној при набуни.15
Уфам у те! ме пригнуте
ријечи у хвалу тву су, о боже:
тврд уфањем ја сам твојим,
ни се бојим
да ме увриједит човјек може.20
Мо'и крвници завидници
сва ма дјела куну и злобе;
њих мишљења сва пристају
к мому вају,
да ме изнађу, пак заробе.25
Усред тмина њих скупштина
насљедује друм скровити,
наоштрена ме ступаје
по све краје
за мој пораз уходити:30
Ах како они, боже сиони,
чека'у живот мој да сврши,
тач не спаси њих никако,
негли опако
све тој мноштво сломи и скрши.35
Правдо од неби, живот теби
открих; ти знаш срце моје,
ти си сузе ме примила
и ставила
прид смиљено лице твоје.40
Знаш, крив нијесам, а љуте сам
сред невоље тијесно у вриме;
ти кî обеча помоћ свима
праведнима,
ти праведна помози ме.45
Ну што велим? ево дјелим
знам и видим мој бог да си;
ево, откле те зазвах доћи
к мôј помоћи,
побјегнуше људи пласи.50
Хвалит ћу те, ћаћко, и у те
ме ћу уфање ставит свуди,
ни се страшим да својијеми
силам ће ми
наудити бијес од људи.55
Сви завјети на памети,
ке ти обећах, мени стоје;
ставна хвала и свагдање
припијевање
на час твоју справљено је,60
ер не пусти да сред усти
тамне смрти мâ душа је;
ти ме успрегну очи од цвила
а од немила
потакнутја ме ступаје,65
нек тî мноме, ја тобоме
уживамо свеђ блажени
сред свјетлости твоје у рају,
гди примају
душе живот несвршени.70
Величина божја очина,
сина и духа славом сини,
кô с почетка, сад и одслека
свеђ довијека
по свој вишњој краљевини.75