Пјесан IV

Извор: Викизворник
За пиру г. Рафа Лукше ди Гоззе, властелина дубровачкога
Писац: Игњат Ђурђевић





Гди сивају рајом двори
   ке за себе љубав створи,
гди текуће сласти гоје
   од раскоша перивоје,
гди љувени горе плами 5
   траву, цвиетје, дуб и ками.
од љубави туј божица
   под драг жубер од славица
китну у сјенцу бјеше пала
   и медени сан заспала. 10
Кад весеља пун и мира
   к њој приступи бог од пира,
тер веселој у пожуди
   овием гласом њу пробуди:
„Ах куд таштом у покоју 15
   оди трајеш младос твоју?
што се кријеш, славна свуда
   мајко слациех од разблуда?
Ето згодно нада свиеме
   приспјело је теби вриеме 20
да раскошам од љубави
   божанство се тве прослави.
У онем граду ки 'е довика
   словинскога час језика,
кому јоштер од порода 25
   би за круну сво'а слобода,
гдје су тако лиепе виле.
   тако благе, тако миле.
да прид цвиетјем од њих лица
   вене тратор и ружица, 30
да при зрациех од њих очи
   тамни сунце сред источи,
туј, гдје љепос стан постави,
   у многој се чине слави
господичниех посред мира 35
   племенита справе од пира,
ер с радостим опћенима
   Рафо Мару на стан прима.
Он је сваке пун крепости, 40
   она драге рај љепости.
Ах видје ли сунце одвика
   толи уресниех вјереника?
Они лиепи, дражи и мили
   тако су се заљубили.
да не љуби тач драгога 45
   голубица друга свога,
да не слиеди тако из горе
   сво'е жудјено риека море.
Тач не двори у прољетје
   тихи вјетрић драго цвиетје. 50
тач не жуде њиве плодне
   даж весели, росе угодне,
како се они сред разблуде
   слиеде, љубе, дворе и жуде.
Данаске се поју пјесни 55
   причеститој у љувезни
и с играми разлицима
   перница се стере њима.
Сјутра огњено сунце када
   зрак угаси сред запада, 60
младац драги драгу вилу
   поноситом у свјетлилу
с многом славом, с многом чести
   на дворе ће сво'е довести
и у крилу лиепе своје 65
   жудјене ће наћ покоје.
Тием, божице, са мном оди
   њих достојно здружит ходи
и окрунит жељу њима
   племенитием породима." 70
Он умукну, а божица,
   којој сјаху сунцем лица,
посмјехну се и свиет сину
   ње посмиеха кроз ведрину,
говорећи: „Знам гиздаве 75
   тега пира части и славе.
ер ткому је скровна дика
   толи вриедниех љубовника?"
Кад то изрече, бржа од стриеле
   ступе управи сво'е веселе 80
и долетје прико мора,
   сред зетова славна двора.
Њих перницу складно уреси
   цвиетим бранием на небеси:
сво'е сладости проли свуда 85
   из мраморна златна суда
и сво'ом руком здружи нага
   с лиепом диклом младца драга.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.