Пјесан CXXII (Салтијер словински)

Пјесан CXXII Писац: Игњат Ђурђевић

Пјесан CXXII

К богу се утјече и зарица прогонство које подноси по охолости од непријатеља.

 

* * *

   Уздигох, боже мој, погледе мê к теби,
ки стојиш на неби,
ну ти стан, ти покој, ти си рај сам себи.
   Госпару свом слуга пут рукâ диже очи
и свој труд свједочи; 5
једа туј сво'их тугâ ку помоћ заскочи.
   Раба се обзире госпођи свеђ к рукам,
а поглед наш и плам
к теби се простире, докле се смилиш нам.
   Смили се нам, боже, смиљено чуј наш глас, 10
прем бо се врху нас
погрде узмноже и злобниех охолас.
   Наш немир нејма лик, наш цвила дух је сит;
ружни смо на сај свит,
грдећ нас завидник богат и поносит. 15
   Буд' славно тројство сад, кô с прва славно бî;
ах да ћес хтјела би
да слава та никад под сунцем не ослаби!

---

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.