ПЈЕСАН 178
Колико годиш јес, мој цвите нај дражи,
Анд'јелски твој урес да живот мој пражи;
јоште ти ние дости, ма вило гиздава,
да горке жалости липос ми тва дава,
нег чиниш сваки час, једина госпоје, 5
да копним како мраз прид сунцем ја стоје.
Не мој ме толико морити немило,
једина ма дико, гиздава ма вило;
ако знаш, да служба моја ти јес вирна,
не чини, да тужба цвили ме немирна. 10
Тој ли ти ние мило служење ме вирно,
чин' да је, ма вило, срдачце тве мирно;
а мене не гледај нег твој мир и покој,
приеку ми смрт задај, а смири урес твој.
Тој ли ме за роба хоц' узет' и слугу, 15
ја нећу до гроба служити вил другу.
За тој ме помили, али ми смрт задај,
драг џиљу прибили, тве срце већ не тај.