О жене, о људи, ну памет један час
и срце пробуди камено сваки вас:
ниесам ли ја била у тиелу како ви,
и веле живила разблудно у слави?
Тер кад ме ка позре, очито знај свака, 5
кад која вас умре, да ће бит' овака;
нег само што дјела ваша ће остати,
кад вам се од тиела дух буде растати.
Цић тога свак мој свјет, ки вам ћу рећ', тирај,
погрдив ови свиет, жудите вјечни рај.10
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 437 година.
