ПЈЕСАН 161
Плачите, крипосни, по коли милости
у прикој смрти ни' протива крипости;
плачите у сузе, по коли смрт прика
ови нам цвит узе, ки бјеше свим дика.
Спјеваоти, гди сте ви, замукли што сте, вај, 5
прие рока цвит ови гди сконча смрт овај?
Што се сте забили, гди дрво и ками
сад би се облили, да могу, сузами?
Плачите у пјесни жалосне, да Музе
тужне вам бол'језни појући садруже. 10
Чему је разум сад, чему ли крипости,
по коли смртни јад овому не прости?
Вај, да ли смрт овај мори зле и добре,
тко годи на свит сај роди се, да свак мре?
Није ли грјехота, да се да сатрти 15
крипосна л'јепота тој стрили од смрти?
Купидо, гди си ти, чему је тва сила,
ку стира од смрти немила, јаох, стрила?
Ну очи одриеши, тер грознием сузами,
твој слуга гди лежи, упиши у ками: 20
Овди цвиет почива од сваке крипости,
кому дух ужива небеске свјетлости.
Тко продје овудај, врућ уздах изпусти,
и реци: бог ти рај душици допусти!
