ПЈЕСАН 151
О боже истини, што ћу ја грешник рећ,
молим те, учини све да се буде стећ!
Ако овуј вил веће не љубих нег друге,
вазда ме несреће тјерале и туге!
Ако ју жалосна ма младос не љуби 5
веће, нег она зна, да живот изгуби!
Ако ја ње дике не мишљах виек служит',
ти ми дај у вике плакати и тужит'!
Ако сам могао већма ју љубити,
да бих сад имао живот изгубити! 10
Ако се под ње влас не бјех вас ставио,
да бих ја у зао час сам себе убио!
Ако ја са сву моћ не жељах ње дику
и у дан и у ноћ, да бих срио смрт прику!
Ако њој не бих прав у свему од виека, 15
не био нигда здрав, ни имал вик лиека!
Ако њу веће дваш не љубих нег мене,
до смрти да ми даш све туге љувене;
то ли ју са сву моћ ја љубих и крјепос,
до смрти нећу оћ гиздаву ње љепос. 20
Ти мени однеси из срца ње образ
са ону с небеси велику твоју влас;
ер тогај по себи учинит не могу,
затој се ја к теби утјечем јак богу.
Тој ли би права ма љувезан и вира, 25
да она не има до смрти час мира,
него све што љуби ти, боже, допусти
да скоро изгуби и свасма допусти
и да ју сви буду оставит' најдражи,
и живот у труду велику да сврши! 30
Ер до кли ја не знах ње рајске липости,
покојно веле стах без ниедне жалости;
а од кли ње младос к себи ме приведе,
плач, немир, и жалос сваки ме час слиеде;
ер мене остави и веће не љуби 35
ње урес гиздави, који ме погуби.
Тогај рад виђ, боже, који је крив од нас
тер чин' да не може покојно живјет час;
а томуј, боже, дај, који је од нас прав,
да не зна што је вај ни жалос ни љубав! 40
Ти овој допусти који си од вика
што прође из усти од мене грешника.
А ви сви љувени, молим вас ја мило,
ну видјте, сад мени што се је сгодило;
тер мене жалујте, гди цвилим дан и ноћ, 45
а ви се варујте на таку љубав доћ'.
