ПЈЕСАН 147
Вај, цла ли ини пут не надје, мој цвите,
да чиниш погинут' живот мој крози те,
нег ми се дарова, а пак ме остави,
нека ме смрт ова свршено задави?
Буди ти све, што хоћ\ самири тве срце, 5
скоро ћу за те доћ' на конац од смрце.
Ал прије нег буду за тебе ја унмет',
хоћу ти у труду на покон ово риет':
не знаш ли, цвиете мој, кад ми да твој урес,
а пишеш, да лис твој на покон ови јес? 10
Знам, што ме потвараш без мога узрока,
тере ми отвараш тамни рок прие рока.
Ово ти нећу рећ', да милос тву стеку,
за ч волим у гроб лећ', нег ли њу стећ' виеку.
Јер да је не буду ни до сад стекао, 15
не бих сад у труду сузиее лиевао.
Најпослие ну овој цвилећи што прављу?
Чиним, да разлог мој при теби остављу.
Не мој ми ти зазриет', једина господје,
јер хотјех ово риет'прие, нег ми дух подје. 20
Горка ме Ијувезан на ово усили
и смртна боПјезан, којом ме надили.
Јур ве се избави од мојиех досада,
уживај љубави с вјернијем од сада.
Лиј ингвас с руками једнага полипса(?), 25
ово т' се сузами на покон дописа.
