Пирна драма
Интерлоцутори:
Паллас, Јуно, Аполло, Венус, Цупидо, Аманте, Амата ет Јупитер.
Паллас а Јуноне:
Вишњи бог од неби у вјечној радости
дај мир ну сад теби у свему задости,
и ктому још мољу да пустит нам буде,
ако му је у вољу, мир и гој одсвуде,
схранити још ове почтеној љубави, 5
сврх свега да слове њих сатвор гиздави;
зле мисли однимит од њих он да буде,
мољен'ја њих примит по све дни одсвуде.
Ти много добро знаш, и није ти скровено,
владаоцем дати влас има се свршено. 10
Службеној младости, госпође прикрасна,
има'у се милости учинит све свасма.
Видећи да љубав, с разумом истина
меу двјема прибива'у нада све почтена,
кроз ке сам ја примил' служен'ја задости 15
ка ми су учинил' својомзи младости,
мислил' сам затој, дим, да је јур разложно
учинит добро њим свакоје и подобно,
некано свакојим ки разум мој слиде
у свему покој им доходи и приде, 20
нека се не кају од мога слиђен'ја,
а плату да имају својега служен'ја;
сврх тогај да твојој изврсној свитлости
служен'ја ну затој учине задости,
јере је твоја моћ у добру довијека 25
садружит, ако хоћ, животу чловјека.
Кростој те сад молим, сестро мâ придрага,
нада све и милим госпође приблага,
сатворит здружен'је меу овим ти буди
и моје жељен'је испуни све одсвуди; 30
ер слике не имају у свему мјесту овом,
теби се придају, госпође, сви собом.
Славу ћеш добити по вијеке вијекомам
нигдар ју згубити, тој добро ја познам.
Респоста де Јуно а Паллас:
Тој теби потврдит објетом ну вјечним, 35
у љубав садружит и тјезијех разумим,
да вријеме ниједно њих буде раздиљат
нер вас вијек заједно у миру прибиват;
и пород још тому да буду имати,
животу у свому радости уживати, 40
и добра свакоја вишњега уфаје,
вјечнога покоја на сврху имаје.
Ну тогај цић [пођи] Венери приславној
Љубави госпођи, нека она спери тој.
Респоста де Паллас а Јунон:
Наћи ју поћ хоћу, и тој се уфају 45
Љубави госпођу на вољу бит моју,
зач мени вазда је у свем погађала,
у њу се уздаје све ми је допуштала.
Ну тер по кој срјећи нађу ја ње липос
којгодијер у смећи, са сву моћ и крипос 50
хоћу ју молити, - младости гиздави
тој буде створити цић моје љубави.
Парласи Паллас да Јуноне ет, цамминато ун поцо, фермаси парландо а си стесса аппрессо:
Сврх свега мислећи,
мојој памети стећи, кроз чињен'је
не имају свасма уфан'је: ер може бит 55
дружба се тај разлучит ну по кој срјећи
кроз љубав ну буду. У смећи ну ако живота
разлучи се њих липота, ако још ктому
покојне животу свому не имају моћи?
Кростој ћу ја сад поћи прî тога видит 60
Апола ну разум искусит и без гријешен'ја,
приклонит му мâ мољен'ја прав одговор
да прими за мој ови створ; кроз њега виру
да отидем ну ја у миру приславној Венери,
нека она тој сатвори, правојзи љубави 65
њих љепос састави. Затој ћу сада поћ,
ер такој створивши сагријешит нећу моћ.
Паллас фазза сацрифизио цонсуето ад Аполло; ингеноццхиата парла аппрессо:
Веле приклонито и[з] срца молимо,
Аполо, ми зато тебе сад смиљено
одговор да будеш мени вјерни изустит, 70
у добру хоћ ли чес сеј драге садружит,
и јоште на неби је ли тој случено,
молим се ја теби, рец' ми је л' свршено,
једа горка срјећа море ли их ухилит
тер смртна ну смећа укратко уцвилит.75
Респоста да Аполло а Паллас ингеноццхиата:
Цоњунцтис тамен сацрис те праесиде тхедис
протинус аетернус инде сеqуетур хонос.
Здружен'је тој слично тер битје почтено
и добро све вично њим је допуштено.
Интеса респоста, Паллас трова Венус цом пароле аппрессо:
На свијет младости блажена; ке, ој, Љубав, 80
сина твојега, ну управ и њега стриле
над све слиде кроз виле, здравје и мир теби
вишњи бог сам с неби допустит да буде.
У добру свем одсвуде будући слишал',
велми добро размишљал' тве, ој, вјерности, 85
на свијет ке да'у жалости семуј живјен'ју,
мислећи о мому хтјен'ју даров достојну,
вјерну слузи подобну учинит задости,
под мојом ки је области; тер за тој створит
с Јуном сам хтил' говорит цић тогај чињен'ја. 90
Сва своја можен'ја мени је приказал',
тер ме је к теби послал'. Будем ти правит,
помоћ на тој тву просит, ер си горушта
звизда од неби свитлушта, јер ти можеш
скрушит на свит што хоћеш правој љубави. 95
Молим, срца сијех постави на свит, да толи
липостју нису охоли, нер заједно прибивав
да уживат буду љубав кроз ме мољен'је.
Молим, јур дај смиљен'је; и тој не крати,
на тој њих срца обрати нада све и крипос, 100
нека њих тебе липос у свем прослави,
живећ красној љубави покој да имају.
Респоста де Венере а Паллас:
Веселијем ну срцем тер хтјен'јем још правијем
чули смо све сасвијем и много достојно
питање тве подобно. I тој ти хтећи 105
створит, ну овди стећи, сад ми се видило
Купида мога дило тој свасма здружит,
у моћ кога 'е све на свит, нека он сатвори,
да ме кростој не кори, нер управ меу тијем
љубав створи дразијем и својим златим стрил 110
под његов обрати крил, давши им покоја
сва ка им се достоја. Тогај цић пођимо,
брзо га нађимо. С њиме ћу говорит,
да т' буде тој створит, - у миру тер гоју,
у свем на свит покоју буду служени, 115
под наше владан'је љубавју здружени.
Венере цон Паллас трован Цупидо, ет Венус ли парла нел модо субсцрипто:
Боже крилати, пођ' [и] веће не крсмај
тер мени сатвори приславну једну ствар,
и на тој [ну] брзо полети како змај.
Меу дубјем туј близу прибива чудни дар, 120
на свијети једна вил, ка сунцу одсива,
достојна имати кроз лиепос сваку хар.
Свјетлостју све звизде од неби добива,
мени се у дружбу подоба љепотом,
разумом тер умом ки у њој прибива. 125
Свакога надходи изврсном добротом,
ну кад се још стави у славу ње урес,
суначцу [сву] свјетлос вазима љепотом.
Ну посли овди још гиздави младац јес,
разумом на свити и славом подобан, 130
и ктому достојан свакоју имат чес,
кроз хвалу вриједности сад овди богом дан,
а вили љепостју и добром сличан свим,
племена изврсна, покоју достојан.
Кростој сад[а] пођи с начином свим твојим 135
тој добро створити; ер нигдар нећеш моћ
таку чâс добити, тој ви ја право вим.
Пламенком горућијем ужежи [ти] њих мôћ,
нека да у љубави буду прибиват[и],
мирному покоју када их будеш оћ. 140
У томуј чињен'ју немој ти крсмат[и],
нере твој стрил са свом моћју тер крипости
из лука твојега буди њим послат[и],
нека тијем све свасма учиниш задости.
Респоста де Цупидо а Венере:
[С] златима стрилама и с луком напетим 145
поћи ћу ну хрло сад ја против[у] тим,
толика моћ моја ере је, право вим,
спражити вас сî свит да морем све сасвим.
Није толи нитко јак ни тогај [ја] видим,
море се против мни обранит, тој вам дим: 150
тој се је видило да Јова горућим
под љубав пламеном ставил[а] сам мојим.
Кростој сада, мајко придрага, хоћу поћ,
јада им задавши, под моју ну облас
и службу привести хоћу их под сву моћ; 155
и сврх њих дат хоћу теби ја сваку влас,
да од њих ти чиниш у свему ну што хоћ,
и кроз њих да имаш на свијети вјечни глас.
Цупидо сен парта, е трова л' амата, е трали ун страл аурато, дицендо:
Ужежи горућ плам гиздаву суј вилу,
да ње најманши прам оћути мо'у стрилу. 160
Ферита, л' амата ламентаси инфра:
Мем срцу што ћутим? вајмех, овој што је,
јадовно тере тим раздирам прси моје?
Још муке толике одкуд су мени сад,
умјесто од дике тер на ме пришал јад?
Ајмех, да ли је на тој пришла младос моја 165
кроз љубав живот мој да не има покоја?
Ајмех, каква болес скончава живот мој,
кроз моју трудну чес мислим ја сада тој!
Ајмех, моја несрјећо, на што ме с' довела?
о трудна зла смећо, тврдо т' ме с' сад смела, 170
да жудим смрт ја сад мојојзи младости
кроз ови жесток јад; тој ли ми допусти?
Љубави, невјером која ме усхрани,
животу мом смјерном зач ме тач израни?
Тер саде не имам моћ да теби супротим; 175
затој ћу живот оћ тебе цић вас сасвим.
Јер плами горући срце ми скончају
и плачи могући очи ме уживају;
душица још моја из тијела хоће поћ.
мучења ер твоја патит већ не има моћ. 180
Тер ми је усилос искати кростој лијек,
кроз тву да немилос не болим вас мој вијек,
пустивши сад тужбе и плаче јадовне,
иштући још дружбе за мене подобне.
Фебо ако муке и друге невоље 185
кроз твоје одлуке имал је и воље;
и ако није Јове утећ могал теби,
именом ки слове и властју на неби;
Марте још крози те имал је ранице,
тој добро ви знате, цић своје диклице. 190
Покле ну нијесу они могли се обранит,
који су узмножни, нер те су хтјел' хранит,
како ћу ја, ка сам на свијети створена,
учинит сад да сам тве моћи збављена?
Да одкле није моћ супроћ твôј јакости 195
имати ну помоћ мојојзи младости,
сеј моје младости приславни т' давам глас,
свом моћју крјепости сврх ње јур да имаш.
Слуга т' се називат и срцем служит ћу,
твом двору прибиват повијеке ја хоћу; 200
имаћу уфан'је кроз твоју славну моћ
трудно ме живјен'је да ће имат још помоћ,
имаће смиљен'је и друге радости,
у свему свршен'је овизијех болости.
Одним'те с' од мене све тужбе на свити, 205
зач ране љувене одлучих трпити;
ер љубав добива на свијети свакога,
кросто јој дарива живота свак свога.
Тијем јој се даровах у руке сва сасвијем,
и срце приказах [с] животом свијем мојијем: 210
он нека јур влада урес мој и љепос,
да извида из јада млађахту му младос.
Цупидо трова л' аманте е трали л' аурео страл дицендо:
Под моју сад облас сужан ћеш ти бити,
животу свому влас по све дни згубити.
L' аманте ферито ламентаси инфра:
Ајмех, јур ћутим пришал да сам сужан, 215
ајмех, јур ћутим горући огњен плам
који је скончан'је мојему животу;
познавам да љубав чини јур тужан
мој живот и душу и мој најманши прам
кроз виле гиздаве анђелску липоту, 220
која је погубје, ој, мому животу.
Тер већ ну не познам ни што сам, ни тко ли,
у мому битју нисам жив ни мртав, -
сврх тогај видим се здрав.
Ајмех, овди чујем да је јур околи 225
она кроз коју живот мој се боли;
кростој ћу поћ саде, једа се достоја
видити ње липос која ме умори.
Ово јур липоте ка сунцу одсива,
по кој ћу сказат тужен'ја сва моја, 230
једа по кој срјећи милост ми сатвори
онај ка сунце свјетлостју добива
да са мном у радос нада све ужива
гиздаву младос сву. Одсаде довика,
о вило приславна, смрти ме уклони, 235
љепости тве поклони.
Видиш ли јер твоја мори ме прилика?
видиш ли ер си ти сва моја јур дика?
Помоћ ми саде дај и твога смиљен'ја,
и ктомуј изми вај од мога живјен'ја; 240
не чин' ме већ болит кроз твоју љубав
нег ове тужице од све ме свасма избав'!
Респоста де ла амата а ло аманте:
Схранити тву крјепос, мој вијенче гиздави,
нада све и љепос хоћу ја у љубави,
и моје све дике на службу хоћ имат, 245
по све дни све вике са мноме прибиват;
I ер тако хотил је они бог крилати
ки вазда мислил је с тобо[м] ме састати.
Кростој се ја сада у дар ти даривам,
нека јур из јада живот твој извидам. 250
За биљег од тога тер вјере јур праве,
уфан'ја ну мога гиздаве тве славе,
пољубит тве личце хоћу сад гиздаво,
придраго суначце, мој урес, мâ славо.
Бенедицзион де Паллас:
Блажен'ја и радости, све добро одсвуде 255
допустит младости вашој бог да буде;
у миру и гоју љубвено прибиват,
у вјечном покоју на сврху почиват.
Јупитер цониунга ле спонсализие цом пароле субсеqуенте:
Вивите фелицес цастиqуе цупидинис амбо
еxерцете диу дулциа белла симул, 260
ет видеат тота вос лудере ноцте луцерна,
донец вос фациет цурва сенецта гравес.
Финито фазза ла [мјесто ло] аманте цон ла амата инсиеме ун балло.
