Тко жели тужбу чут и труде разлике
и што је плач приљут, кому није прилике:
појући чуј мене, тер ће чут у пјесни
тужице пакљене и плачне бољезни,
и јаде врх јада, ке најдох ходећи5
пут тмаста запада, трудом се гојећи.
Трудјахан за што бјех, слиедећи плачни вај,
и друго не жељели, разми сам души рај,
да мој дух забуде при вишњој радости
све муке и труде с минутом жалости;10
најтише први труд, кад плачан живот мој
присуди вишњи суд несрећи јадовној.
Од звиезда свиех такој будући присудјен,
да трају живот мој расцвиељен и утрудјен,
јур бјеше пришла влас од зимње нарави,15
да студен, лед и мраз земљи се објави,
из тмастиех облака кад пада сниег биели
зеленца тер свака с лиском се раздиели,
сви вихри студени када се побуне
цвиет свакој зелени тер с лиском обруне;20
не мала тужица тер ми да толик вај,
гдје зима краљица изајде на свиет сај,
злосрда и охола, свој нарав слиедећи,
од мраза врх кола у драчу сједећи.
Мљах да ју порази сви од свиета слиедјаху,25
гдје јој се сви власи на глави видјаху
с мосури ледени, под венцем од драче,
у комут сплетени, да срце проплаче;
и ниедан божји створ покоја не имаше,
сјевер и козомор гдје прид њом димаше.30
Толика мећава тер бјеше по свиети
и студен крвава, ку ние моћ изриети,
тер звиери видјети не могах ни птице,
ни оком назриети текуште водице,
ни другу ниедну ствар, гди је дух живући, 35
горуште сунце згар да ју стопли и сврући;
за што се тајаше у сињем облаку
тер од згар не сјаше, да стопли ствар сваку,
чием приде прави рок од вишње љубави,
да свиетли свој исток свиету се објави;40
да својом милости присвиетли исток тај
вјекуштом свјетлости обасја вас свиет сај:
по ком се стекоше с врјеменом сви роци,
што од њега рекоше по писму пророци,
тер нам се пригоди мјесеца часнога, 45
да диева породи чловјека и бога.
У онуј исту ноћ, у они хип и час,
кад хтјеше с небес доћ на земљу ради нас
син бога живога с горуштом љубави,
сужанства вјечнога да свој пук избави:50
ја бивши сијед пута од мога порода
тужба ме приљута и плачна незгода
несрећи присуди, да с плачем дни трају,
да живот мој труди у тужби и вају.
Тием леден и мразан, ни у миру ни у гоју,55
застраних себе ван далече свиес моју,
моја свиес по свиету да труди сваки час,
јак пчела по цвиету истући медну слас;
да најдем мјесто тој, гдје бих се настанил
и гди би живот мој у гоју сахранил;60
гди би ми суначце љувено и мило
ледено срдачце и мој дух стоплило,
да леден и мразан не будем тужити,
сунчану пријазан чием буду здружити.
У ми сиех ја такој себе ван стојећи,65
јадовит непокој у срцу гојећи,
сваки хип и свак час желећи покоја,
једа ми добар глас навиести свиес моја:
у тој се у мене моја свиес поврати,
ну тужбе пакљене ни мој труд не скрати;70
тер не вијем, мој Боже, тај жалос и туга
што подријет не може ме срце из круга,
гдје мени свијес рече: свуд с десна и с лијева
обајдох далече, што сунце обсијева,
и што сам обашла ја, трудна свијес твоја,75
још нијесам вај нашла тихога покоја.
Није шкоља, ни отока, ни села, ни града,
од сунца истока, до тмаста запада,
да чловјек може рећ: овди је краљевство,
у ком се може стећ покојно блаженство.80
Тијем грозно процвијелих на тај глас јадован,
и сам се пак дијелих из мога дома ван,
и друмом ходећи толико трудан бјех,
на раму носећи пун мисли шупаљ мијех.
Пригна ме, вајмех, сан у мој труд највећи 85
и њека бољезан, ку не вијем изрећи,
под њеки јавор сух, високо врх горе,
да се мој трудан дух покријепит не море.
I вазех шупаљ мијех, ки ношах врх плећи,
да упросим мисли свијех, што ми ће туј рећи;90
ну ништо у мијеху не могох видјет ја,
зач мисли све бјеху у маглу зашле тја.
Врх себе лије стоје, мњах се ће вратити,
тужице да моје буду се скратити;
тутако тер тај мијех, велми се болећи,95
одриеших на поспјех, сузице ронећи,
да одријешен стоји тач, ако се поврате
ме мисли на мој плач, да се опет ухвате.
Ну они сух јавор, гдје не мњах никадар
пријати разговор, јаки све плачна ствар, 100
справи се у толик смијех, ки се изрећ не море,
гдје одријешен шупаљ мијех држах ја врх горе;
и мном се наруга, јаки све да сам луд,
да жалос врли туга зада ми велик труд.
У тој се велик јаз, не вијем гдје у гори, 105
у земљи у тај час тутако отвори,
из кога плах вихар плахо се подвиже,
јаки све бијесна ствар тер маглу пристиже;
тер маглу развија тер мисли све моје
по праху расија, у крову да стоје. 110
Мах мисли у гори не вијем ки од бога
у просо сатвори рад мене небога,
ни у чем мир ни покој да ми није пријати,
да се прије живот мој безредно прикрати.
На покон и прах тај створи се мрављами, 115
да мени вјечни вај не липше с тугами;
тер мравље придоше, којијем се не зна број,
тер вајмех згризоше до зрна просо тој,
да по сва врјемена од проса од тогај
ни зрно сјемена не остане на свијет сај. 120
Пак мравље придоше под јавор, гди ја бјех,
тер мени згризоше до крпе шупаљ мијех;
тер трептјела тер предах од муке пакљене,
те мравље гдје гледах лазећи врх мене,
без броја ке бјеху тер не знах жалостан 125
што у земљи не хтјеху копати себи стан,
обичај како је од своје нарави,
у вријеме да стоје под земљом све мрави.
Врх јада све јаде још видјели у гори,
гдје медвјед од кладе тудјер се сатвори. 130
Мњах, да га худоба пакљена објави,
гдје мравље позоба и ниједне не остави,
тер јавор вајмех (сух) згрохота вас у смијех,
медвједов гдје трбух наду се како мијех.
Надут се ваљаше по трави тер такој 135
плач с тужбом складаше за толик непокој;
рикаше у плачан глас, колико да прави:
ја медвјед у зао час позобах све мрави,
у мени тер мој дух јадове све ћути,
гдје надмен мој трбух сит хоће пукнути; 140
жалос ме озноби, ћутим труд крвави,
гдје у мојој утроби копору све мрави
и трбух мој гризу, да опета на бил дан
све живе изљезу из мога круга ван.
Једа је гдје кога, плачна ме походи, 145
за љубав свијех бога тер ме сад слободи!
за што је, вај мени, ствар плачна на свијети,
толик труд пакљени да будем поднијети.
Туј приније намјера једнога од сатир,
по гори гдје тјера с матрагом плаху звир: 150
плаху звир остави а медвједа смлати
матрагом по глави, тер живот свој скрати,
свар да буде тај медвјед у гори
поднијети све труде да се тач умори.
Зач хотје суд прави, свој живот да скрати, 155
на покон све мрави животом да плати;
растав се животом да је по сва врјемена
и сада и по том од њега спомена.
Ну мравље згризоше међвједов трбух тај
тер живе придоше опета на свит сај; 160
пак њека од вила тудјер се објави
тијем мрављем тер крила тутако пристави,
тер крили трептјети почеше тутако
а по том летјети по лако по лако.
Ну стекши крила тај, то више летећи, 165
стекоше смртни вај, погинут не мнећи;
зач сврака туј додје пругове ловећи,
тер ниједну не одје од мраваљ летећи.
I приде пак сова, летећи у несвијес
од њекуд из лова, јаки но манен бијес. 170
Бијесна се наклати тер свраку гдје лети
у грамфу ухвати да мравље освети.
Грамфом ју задави што може вај брже,
тер живе све мрави проходом изврже.
Погибе тач сврака пак се туј у гори 175
тутако мрав свака од злата сатвори;
и дуну вихар плах, ки спасе у крову,
тер ништар ја не знах куд заније туј сову.
I рекох: мој боже, који би овој суд,
мој живот гдје може трпјети толик труд? 180
мисли су све моје утекле од мене
и у гори туј стоје у просу створене!
Згризле су мравље мијех, у ком ја до гроба
све мисли схранит мнијех, како се подоба.
Тихога покоја тер није ми моћ пријати, 185
како ће свијес моја без мисли моћ стати;
а дух се вајмех мој безредно скончава,
гдје толик непокој тужба ми задава,
не знавши сам што ћу у пустој дубрави
без мисли, у што ћу скупити те мрави. 190
I рекох: мој боже, је ли тко на свијети,
у просу да може ме мисли принијети
до мене небога, гдје трептим и предам,
да чуда такога жив се ја нагледам!
Из проса чес моја зач да ми поврати 195
ме мисли без броја, да мој труд прикрати:
тадај бих могао ријет: нисам се потопио,
још ме није таман свијет на вољу ознобио.
Ну не би заман плач ни моје вапјен'је,
да будем опет тач стећ моје жељен'је; 200
тер ми се трудан дух покријепи малахно,
гдје мени јавор сух пришапта лагахно:
прије нер ли данак бил мрак буде скратити,
све се ће у твој крил тве мисли вратити.
Мојемуча мала тамо је просо све 205
до зрна побрала, у ком су мисли тве.
Приправно тијем стани, кад приде вријеме тој,
тер мисли све схрани, ке проспе у крил твој;
у просу ке носи за веле славан дар,
и све што т' запроси, не бран' јој ниједну ствар. 210
I рекох: јаворе, молим те вајмех сад,
како тој бит море, реци ми бога рад?
У свако јур доба дано је нарави,
што прима утроба, да се тој пробави,
и што се пробавља, веће се никадар 215
опет не понавља у своју предјњу ствар.
I рече јавор мој: дано је нарави,
да обслужи разлог свој, да обслужи друм прави;
против(н)а годишта ну су сад настала.
тер нарав за ништа јур је сва остала. 220
Тко сије пшеницу, земља му врат плоди;
тко сади љубицу, трн'је му исходи.
Нека т' је и ово знат (а није ствар лажива),
товар се коњу брат и мулац назива.
Слиши још што ћу риет тере ћеш чут сада, 225
на што је дошао свијет и разлог и правда.
Товаром се дава на дому и у пољу
чиста зоб и трава, чешу их на вољу;
чешу их и гладе сваки хип и свак час
и муси не даде да им сједе на оћас : 230
а добар коњ сада у забит стојећи
примира од глада, травице желећи;
не само травице да окуси зелене,
нер сухе сламице и пљеве јечмене.
Тијем вајмех, драги мој, може се видјети 235
да плачни непокој свуд расте по свијети;
тужбом се понавља весел'је и радос,
и налијеп пробавља једнага и сладос.
Труди свијет скончају и тужбе велике,
људи се стварају у звијери разлике. 240
Врх свега свијет труди, зач се сад радјају
махнити и луди, који га владају;
а, вајмех, разум вас сцијени се за ништа
тер не има ниједну влас, како стог стрништа;
разумна тер мудрос стлачена уздише 245
а смамљена лудос к небу се подвиже,
и охола ње гизда и нарав проклети
извише свијех звијезда хоће се пропети,
да од згара над нами и сада и по том
краљује звијездами и копном и водом. 250
А сад сам чини суд, је ли ки на свијети
под небом већи труд, разини тој видјети?
Још да је тко богат, толику има влас,
ако би био рогат, свак тому чини час;
и кријепос од блага, које нам чес дијели, 255
од мила до драга пријазан раздијели.
Тијем кога надијели злосрд'јем чес худа,
тај тужи и цвијели од муке и труда,
и сви га порази с несрећом још слиједе
и мили и дражи ране му повриједе. 260
На покон и свој стан и племе и род свој
гони га себе ван, за дат му непокој,
јак туђјин да тако труди се тукући,
у вриеме у свако тудјине служећи,
нека се ђресели по тудјој држави, 265
очинства да жели, с ци ем га род растави.
Тием је ли суд прави, да од свиета богатство
с јединством растави пријазан и братство ?
Тием мудри говоре вичући свакому,
цла ништор ние горе, нер ли бит лакому. 2/0
За-ч скупи лакомае и приешно. и крио
сам себи конопац зажима на грло;
а од злата вајмех дар и криепос од блага
примага сваку ствар напокон и врага.
Мно-крат се још збуцле, да вајмех при благу 275
разум се забуђе и душа цла врагу,
од ониех најлише, на којиех сузами
чемерно уздише земља лиес и ками.
Тием које уфан'је имају при богу,
ки тудје иман'је све грабе што могу, 280
и сироте плачне, к томуј се може риет,
и жедне и лачне прогоне на он свиет;
од којиех сузиее, сух. камен за једно,
падају прид лице, ки суди праведно,
с разлогом ки суди и правде не крати, 285 .
нер како тко труди, такој му труд плати.
Пилигрин драги мој, ну ћу сад парјати
злиех људи толик број, киех ние мое збрајати;
колико за сада, вај мени небогу,
за-ч туге врх јада приклацлат не могу. 290
I ја сам бози створ њекађа еловјек бил,
а сад сам сух јавор у гори потамнил;
јавор сам вај мели сух, лие овдје врх горе
у мени трудан дух још једва копоре.
I овди свиех дана ја кунем еес моју, 295
обсјееен без грана, врли горе гдје стоју,
сви вихри на свиети гдје об ноћ и об дан
хоће ме подриети с тешером земље ван.
Вај, гдје ме сух јавор моја ћес обрати,
да медан разговор не могу пријати. 300
Година циела јес и друге два ђиела,
да ме је моја еес у пустош заниела;
и овди се станих ја врх горе најлише
цла туге и јада нигдар ми не липше.
Гдје трпим сваки јад, прик зиме а навлас 305
бије ме сниег и град, млати ме слана, даж;
труди ме леден мраз, за-ц хоће еес моја,
да овдје по виек вас не пријам покоја,
• да зими ни љети, прољетјем ни у јесен
не могу видјети ни евиетка ни зелен. 310
Ниедна врст од птица гдје вајмех не поје,
нит је цут славиеа на тужбе на моје,
да ми да кад годи Ијувени разговор,
гђи трудим ја оди, врх горе сух јавор.
Био сам млађ и пристао, и у снагу најбољу, 315
и све сам ја имао што сам хтио на вољу ;
имао сам весел'је, имао сам и рађос,
и ниедно дресел'је не познах ни жалос.
Ну ми чес присуђи, кад цафтјех у слави,
ненавид злиех људи да се вас приправи 320
свом силом на мене, да буде тач наприет,
да ме прие прожене под земљу на он свиет,
да по сва врјемена за толи плаћан дар
од мога имена не зна се ниеђна ствар.
Тер ми труд задаше и плачну бољезан 325
и још ме прогнаше из мога дома ван.
Овилећи тер такој од муке и труда,
застраних живот мој а не знам сам куда,
стрампутно ходееи и об дан и об ноћ,
све боге молећи да ми су на помоћ, 330
јеђа ме сахране по својој љубави
тер мене настане у мирној држави.
Ну њеки сињ облак жељно ме расцвиели
тер ми се у тмасти мрак сатвори дан биели,
и ништор не видјех нер сјевер припусти,335
гдје како надмен миех припухну из усти,
у облаку тер мене јадовно за дости
врх горе зелене занесе с плахости
сјеверов вихар тај, ки чини у нечас
да слиедим плачни вај без конца по виек вас,340
тужицом надиељен, ку не вием ја изриет,
да трудим расцвиељен, доколи тече свиет.
I ти се тием чувај, да и тебе не створи
несрећан плачни вај ђивју звиер у гори,
али пак јавор сух у овојзи дубрави,345
вјечнога да твој дух труда се не избави.
Ну ћеш још на свиети наказни разлике
очима видјети и труде разлике.
Стрпјен'је тием справљај тер твоје све згоде
с налиепом пробављај, како кад приходе;350
а мене остави и плачна и тужна
у пустој дубрави јадовна и ружна,
гдје трпим плач приљут; а ти се никадар
не надај веће чут од мене ниедну ствар.
Пакљени за-ч пораз (за ки суд ну не вием) 355
вазе ми сада влас, да остану вазда нием.
На покон јавор сух, без вида слиеп остах,
остах нием, остах глух, тер топрв труд познах;
топрв ме тужен'је и нов труд расцвиели,
за-ч се све оћућен'је са мноме раздиели. 360
Ну од њега ништоре, кад вајмех сврши тој,
искусит не море чемеран живот мој;
тер горче просузих нег ништор на свиет сај,
за-ч жељан не искусих, тко је бил јавор тај.
Одлучил за-ч бјех ја заклет га у тај час 365
суначцем, које сја од згара врху нас
у пустој дубрави, подобно ако је,
да ми се објави именом тај тко је,
тко ли га у гори несрећна чловјека
јавором сатвори, да труди до виека. 370
Врх свега врх тога туј ми се пригоди,
пут мене небога мојемуча гдје ходи,
штапа се држећи гдје небога храма,
на бату носећи бисаке врх рама,
Крцате све проса бисаке ношаше, 375
без постола боса, тер једва храмаше.
I рекох: сви бози, вјечна вам буд' хвала,
славан нам дар носи мојемуча мала,
на пуно ако су, ке бјеху зашле тја,
ме мисли у просу које сам страдјал ја. 380
Мојемуча ну приде тер јавор и мене
опослом обиде врх горе зелене,
врх жива камена; а по том најбрже
бисаке с рамена испрти и врже.
Пак сједе на ками, сједећи тер такој 385
објема руками отират поче зној,
од труда и од муке а пак се зловољна
подниеми на руке, јак да је мраморна,
сједећи уз јавор сух, врх камена жива,
да у се појми дух, гдје трудна почива. 390
Ну поче пршати тихога вјетра ћух,
тер јој се поврати у себе трудан дух;
пак иглу бабјачу на ками наглади
трнову тер драчу из пете извади.
Мњах ју ће жестока тужица скончати, 395
крвава осока гдје јој поче капати.
Ну дриенка с боквицом каменком натуче,
веђашом крпицом стрпјено тер муче
повеза раницу тихо и по лако
тер здраву јак птицу видјели ју тутако. 400
Пак к мени болесну с великом љубави
ручицу да десну, јоште ме поздрави,
и рече: здрав буди, Пилигрин драги мој
с тобом се сви труди растали и јад твој!
Ну тко те умножи толиком жалости, 405
у овој пустоши да страдјаш радости?
Тко ли је хтио такој, да се тач у тужби
скончава живот твој несрећи на служби?
Свиех бога ние ли суд, тко овди приходи,
да с плачем велик труд и тужбу проводи? 410
Тко овди приходи за-ч овди у гори
у друго што годи тудјер се сатвори.
А ти си пришал сад, а не вием од куда,
да трпиш толик јад и труде врх труда,
на ови врли горе, гдје трудан живот мој 415
пријати не море тихи мир и покој;
и ако се нећ диелит одовле до три дни,
већина ћеш процвиелит, нер ли се теби мни;
за-ч чине договор три дуси пакљени.
да тебе у мрамор, сатворе студени, 420
тер ћеш сам познати, кад ти се тој згоди,
које се зло пати кад се то догоди.
Ну се справ' тер приеши, не чекај ти рока,
најбрже тер бјежи прие сунца истока.
Тием вазми просо тој и зобљи како знаш, 425
у мислех живот твој на вољу да владаш.
Нагло се наклати, зобљи га из шаке,
а мени поврати опета бисаке;
тер ти ће мисли риет обилно за дости,
камо ћес ти заниет твој живот и кости. 430
Тој ли ми нећ подат постола један пар,
нећеш моћ позобат тој просо никадар;
и прие ћеш раставит од тиела живот твој,
нер ли ћеш пробавит без јада просо тој.
Тием руке узмакни, ако т' је живот мио, 435
тер проса не такни кога си жељан био,
пријати чием буду, што је моја одлука,
да ти ние за луду вас твој труд и мука.
Видиш ли небога гдје сам без постола
потплате од нога на драче избола, 440
о штапу ходећи, набадаје сама,
пустињом носећи бисаке врли рама.
Тер не иштем за плату, нека т' је сад знати,
ни у сребру ни у злату за мој труд пријати,
ни другу ниедну ствар, Пилигрин нека знаш, 445
нер само један пар постола да ми даш.
I рекох: о мóје, велика ти хвала,
ка с' мисли све моје у просу придала.
Ну је трудна, вајмех, ствар у овојзи дубрави
постола најти пар тој твојој љубави. 450
Видиш ли плачни јад, ки се овди пати,
камо ћу вајмех сад постоле искати?
Јурве је тмаста ноћ, а мјесец згар не сја,
како ћу вајмех моћ пустињом пројти ја?
А она ми пак рече: диели се одовле, 455
ние мјесто далече, гдје ћеш наћ постоле.
Тием се справ' тер ходи и ступај не скрати,
а тебе ја овди сама ћу чекати.
То ли се нећ справит и сад се диелити,
ја те ћу оставит а ти ћеш цвиелити. 460
Три дуси пакљени за-ч хрле пут горе,
у мрамор студени да тебе сатворе.
чин' да се смилује, да својом кријепости
опет ми дарује минуте лијепости.
А велми љувена и красна тај вила,
врх врјела водена ка бјеше исплила, 4050
од јада процвијели тер вајмех у тај час
свој образ прибијели сузами поли вас,
и рече: дружице, чула сам, туј стоје,
чемерне тужице и јаде те твоје,
и горке жалости и тужбе остале, 4055
које т' су за дости бољезни задале;
језеро ну овој из кога с' исплила,
и гдје си живот твој с весел'јем гојила,
још га ћеш уживат с великом радости,
и при њем прибиват весела за дости. 4060
Сад твојом кријепости кладенце студени,
поврати лијепости небози Тирени;
за што је грјехота и пријекор свијех људи,
вилиња љепота безредно да труди,
јаки звијер од горе, да трудна тај младос 4065
пријати не море весел'ја ни радос.
Тијем свој труд процијени, ако тој бит може,
да трудна промијени одјећу од коже,
како је прије била, да овди у води
у дружби од вила свој живот проводи, 4070
сва хвала и слава да твојој кријепости
вазда се саздава од наше лијепости.
Тај молба скрушена показа усилос,
да вода студена сврне се на милос,
од рајске тер се вас радости туј смутих, 4075
гдје њеки меден глас у врјелу оћутих,
ки рече: Тирено, туј жалос прикрати,
ја те ћу љувено на милос пријати.
Знај, да сам ја мајка воденијех свијех вила,
врјемена по свака које сам гојила, 4080
нека се дичи свијет, гдје виле све моје
од дијевства рајски цвијет његују и гоје.
А ти се с' рвала, јак храбен тај витез,
кому се да хвала, кад шатре љувен вез,
тер плове у слави, тер за тај почтен глас 4085
веначац на глави проноси по вијек вас.
За тој се ти справи љувена Тирено,
тер се сад уплави у језеро водено;
за што ћеш бит моја, како си прие била
у диевству од броја од водениех вила. 4090
Ја те ћу пријати с великом љувезни,
да се твој труд скрати и твоје љувезни.
Ну звиерца, ка стасе при језеру студену,
тер жељно мољаше туј вилу водену,
симбаћи у воду, забивши све труде, 4095
да прједјњу слободу и лиепос добуде.
I кличе из гласа: мајко, твом љубави
плачнога пораза Тирену избави.
0 Јуно присвета, а ти твом криепости
врати ми опета минуте лиепости, 4100
да живот мој справим, да твоју славну влас
и хвалим и славим без конца по виек вас.
Туј мени чудна ствар не мала да страха,
из неба ведра згар Јунона гдје сјаха,
у дробахној роси сједећи врх дуге, 4105
Тирени небози да скрати све туге.
I рече: Тирено, доста си тужила,
језеро водено а сад си здружила.
Тием се сад поврати у прједјњу љепоту,
да се тај труд скрати при твому животу. 4110
Тутако на тај глас Тирена дјевица
румени свој образ промиени и лица,
и осталу пут своју, како је прие била,
у дружби и у броју од водениех вила.
Јунона а паке тудјер се одиели, 4115
над вишње облаке у свој двор прибиели,
јашући на дузи, гди је свој вишњи храм,
а вајмех у тузи ја остах вајмех сам
крај воде сједећи, пун трудна пораза,
чудну ствар мислећи, ка се туј приказа, 4120
гдје бјеше румена и модра и жута
сблавана и зелена, како лук пригнута,
небеска тај дуга над мном се згар свела,
врху свега луга од чела до чела;
а од згара крапаше придробна росица, 4125
прид собом ку слаше Јунона божица.
Ну ја сам ту стоје, како пањ становит,
мниех, труде све моје чес ми ће поновит,
да мој плач и тужбе врне ми опета
самому без дружбе худа чес проклета, 4130
ако ме остави Тирена тај вила,
по пустој дубрави ка ме је дружила.
Ну рекох: о вило, Тирено госпоје,
за личце тве било и дике те твоје,
за љубав свиех бога, за сунце које сја, 4135
слиши ме небога жељно те молим ја:
тве личце румено и честит урес твој
у врјело водено сакрити још не мој,
дочием се смилује твој урес гиздави,
тер мени дарује дар своје љубави, 4140
да мени речеш сад, како ћу оздравит,
гдје ли ће плачни јад са мном се раставит,
да веће не блидим, да веће не вену,
да веће не слиедим худу чес пакљену.
I рече Тирена: Пилигрин драги мој, 4145
до мало врјемена, што желиш бит ће тој.
Справи се тер путуј и овој за биљег
најти ћеш спилу туј, гдје први најдеш бриег,
ки је велми каменит, и мучан и трудан,
ну је много зламенит и чудно причудан. 4150
Врх бриега врх тога густа је дубрава,
од дубја свакога разлика нарава,
и у дубју гомила, ка се је сва рутом,
брштаном покрила и љутием скробутом,
и лозом дивјачном и осталом пустоши 4155
трновом и драчном, која се туј множи.
Кад минеш гомилу, најти ћеш тутако
у хрид'ју туј спилу, ходећи по лако,
медју двие литице, гдје нећеш видјети
ни звиери ни птице, ни ништор на свиети. 4160
Дим, ниедну живу ствар, ка љезе и ходи,
за-ч се туј никадар ни радја ни плоди,
нер трава немила и пустош зелена,
којом је тај шпила у хрид'ју скровена.
Тирена рекши тој, тутако љувени 4165
занесе урес свој под скоруп водени.
Зловољан ну ја бјех и тужан за дости,
за-ч веће не видјех те моје радости;
у руке у своје за што бјех поставил
уфан'је све моје, како бих оздравил. 4170
А сад свак чини суд и разлог не скрати,
који бих већи труд ја могал пријати,
нег срце гдје моје циепа се од тужбе,
у гори туј стоје самому без дружбе;
тер јадах тер пихах, јак да сам вас рањен, 4175
уфан'је ну имах још да ћу бит схрањен.
Ну појдох ходећи сам вајмех по себи,
све боге молећи, који су на неби,
једа ме свиех бога, ако ми бит може,
ходећи самога згар милос порноже. 4180
Свиех бога влас и моћ ну гором, гдје трудјах,
приде ми на помоћ и најдох што жудјах:
најдох туј гомилу на бриегу зелену,
на покон и шпилу у хрид'ју скровену,
и почех вапити: о вишња криепости, 4185
схрањен ћу сад бити по твојој милости;
све ми се сад стече и да ми чес моја,
из воде што рече Тирена госпоја.
Пак почех куцати Пилигрин грбави
од спиле на врати, једа се тко јави. 4190
Ну ниедан божи створ не хтје се јавити,
да ми да одговор тер се хтјех смамити,
врх себе стојећи тер тргах живот мој,
велми се болећи, што може бит овој.
На покон добата сва биела старица, 4195
од спиле на врата како но јањица,
која се видјаше немила и груба,
и у деснех не имаше нер само два зуба.
I та бјеху крни и бјеху видјети
како пакао црни, груба ствар на свиети. 4200
Мени се још мњаше, пакљена да је неман,
гдје јој се видјаше вас образ накрјешпан,
и к томуј све лице и усни, што бјеху,
свуд јој брадавице како боб растјеху.
I бјеше разока и страшан ње поглед 4205
и од ока до ока бјеше јој циела пед.
А пипци на глави бјеху јој видјети
садјави и рдјави, на чичак повити.
I бјеше грда ствар и велми немила,
гдје обрви бјеше згар над очи спустила 4210
с длаками немило такога начина,
јаки но хропило од прашчиех Цетина.
Стас ини од тиела бјеше јој видјети,
јак да је водила у садјах сто љети.
А осталу ние ми кад грдобу складати, 4215
врјемена кратка рад ни у пјесан збрајати;
за-ч толи грду ствар не би ју по вас виек
пенилом никадар упенгао жив чловјек.
Ну к вратом кад приђе, стрјептје ми сваки влас,
за-ч ме страх обиђе, ком позриех тај пораз. 4220
А камо, а камо, гдје кличе за врати:
тко је тамо, тко је тамо, толицма тер млати?
Злосрди тер тај глас кад чух, што говори,
мниех да се пакљен јаз пода мном отвори.
Љувено и слатко ну ју јах молити, 4225
и рекох: о мајко, не мој ме знобити;
миран сам и гојан ја овди пришал сад,
ну трудан и болан подносим горки јад,
за љубав свиех бога, који су на неби,
помоз ме небога, молим се ја теби; 4280
ако ка госпоја прибива у спили тој,
пријазан та твоја прида' ме тамо њој.
За што је много дан, одкли грем трудећи,
из мога дома ван пустињом тужећи.
А сама видиш тој, колике жалости 4235
подноси живот мој јадован за ђости.
Гледај ме тер суди, тере ћеш познати,
колици вај труди хоће ме скончати,
грдобан и ружан једва жив гдје ходим
и плаћан и тужан мој живот проводим. 4240
Тием вајмех помози, тужна ме сахрани,
и што т' се сад проси, тогај ми не брани.
Иман'ја ни блага ну те ја не просим,
о мајко придрага, за љубав ку т' носим;
само ме помили том твојом љубави, 4245
да видим у спили, тко тамо борави,
за-ч ми је казано по вили воденој,
да је стан'је при славно у вашој спили тој.
За тој бих рад знати, јаки све жељна ствар,
могу ли пријати од тебе толик дар. 4250
Навиештен још сам тач, да ћу туј оздравит
и тужбу и мој плач и вас труд оставит.
А друго не жудим, нер само тој стећи,
да веће не трудим пустињом ходећи;
и ако се по теби не будем схранити, 4255
нећу се по себи на мој стан вратити,
од веље жалости нер ли ћу вај мени
оставит ме кости у спили зелени,
да звиери и птице, гроба ван гдје стоју,
изгрде ме лице и осталу пут моју. 4260
Тием волим умриети, да веће ниесам жив,
нер ове подниети јадове болежљив.
Ну рече старица: и прие сам тој знала,
тако ми главица од трупа не спала;
и ја те познавам, Пилигрин драги мој, 4265
ну се сва скончавам видећи образ твој,
и плећи грбаве и прасце те зубе,
и очи од главе немиле и грубе,
и ошље те уши, рад којиех живот твој
тај чемер садружи и плачни непокој. 4270
Ну те ћу тамо оћ, Пилигрин грбави,
чием буду опет доћ до твоје љубави;
а ти ћеш чекати, докле т' се туј стоје
одговор поврати од наше госпоје.
Старица зајде тја у спилу не вием куд, 4275
а (туј) сам остах ја, ћутећи не мао труд,
како прут тер предах и трептјех вајмех вас,
старица за-ч не знах ки ми ће дониет глас.
Ну хотје одлука од вишње љубави,
да мој труд и мука мало се устави; 4280
за-ч такој гдје предах у мислех стојећи,
красну ствар угледах спиле ван стојећи.
Дјевица бјеше тој уресне лиепости,
од које језик мој не има те криепости,
да може стоти дио, стоти дио да може 4285
изрећи, што би хтио, о вишњи мој боже!
За-ч да се пригоди и да се може риет,
да чловјек обходи около вас сај свиет,
ни сада ни по том, свакому да је знат,
с краснијом љепотом не би се могао стат. 4290
Ку дику и лиепос врјемена кратка рад
ја неимам туј криепос у пјесни складат сад.
Гиздава и мила лие бјеше видјети,
јак планинска вила најљепша на свиети.
Ну пришад до мене тутако отвори 4295
ње усни румене, да са мном говори,
и рече: здрав буди, Пилигрин, по виек вас,
што срце тве жуди, све ти ће бит на час.
Пак ме туј тутако од спиле за врати
љувено и слатко за руку ухвати, 4300
и рече: драги мој, не мој се сам знобит,
ни сумњи ни се бој, овди ћеш схрањен бит;
овдје ћ' наћ госпоју, приправна ка стоји,
да жалос туј твоју с тобоме раздвоји.
Овди је храм и двор, ки нигдар на свиети 4305
чловјечи ниедан створ не може изриети
од дивне лиепости, ка у њем прибива,
и од рајске сладости, ка се туј ужива.
За тој се не припад', нер ступај твој справи
тер са мном ходи сад у наш двор гиздави: 4310
ја ти ћу бит стража, докли вас видиш двор,
госпоја гдје наша придава одговор.
Весел се туј најдох, ну не вием како ја
с памети не зајдох себе ван далеч тја,
толике радости у себи ћутећи, 4315
ке мојој слабости ние дано изрећи;
за-ч гдје бјех у вају и у плачну дресел'ју
мниех да сам у рају и у вјечном весел'ју,
аки све тко труди тер му се труд скрати
и здравја кад жуди тер му се поврати. 4320
Ну рекох: хвала ти. гиздава госпоје,
која јур прикрати тужице све моје.
Покли је тој такој, ово т' се по виек вас
придава живот мој, под твоју да т' је влас.
Одкли ти у руке живот мој придају, 4325
чин мој труд и муке да мене парјају.
Ну ком ја овој риех, о вишњи мој боже,
уложи већи смиех, нер ли се риет може;
у смиех се туј справи, руку ми пак своју
од шале постави на грбу на моју; 4330
тихо ме гладећи, рече ми у шали:
тко ти туј врх плећи теготу навали?
Грбавце, рец' право, не мој ми за вас свиет,
тако ти бит здраво, ништоре лажно риет.
I рекох: госпоје и круно гиздава, 4335
речен'је тој твоје тврдо ме скончава;
времена за-ч ние сад, да т' тужбу сву моју
и чемер и мој јад с начином поброју.
За тој ми милос дај тер мене на вољу
тимуни и владај, жељно те ја мољу; 4340
води ме, вај мени, дјевице и вило,
за урес твој љувени и лице прибило,
у ваше те дворе, гди прити желим ја,
ако ми бити море, за сунце које сја;
за-ч ми је сваки час, колико сто љета, 4345
чием сврши твоја влас, што ми се објета.
I рече: мисли тве залишне остави,
што желиш, бит ће све, путниче грбави.
Слиед' мене тер ходи, да тебе чес твоја
свиех труда слободи и наша госпоја. 4350
Тер с вељом љубави смирит ме хотећи,
са мном се одправи у шпилу ходећи,
тер мене по лако и тихо шетаје
заведе тутако у скровне потаје,
гдје веће спиле ван не сциењах на свиети 4355
суначце и бил дан очима видјети,
сциенећи ние така, о вишњи боже мој,
тмастија помрака у јами пакљеној,
мрклина нер ли тај, с ке жељах умриети,
гдје веће толик вај не могах подниети, 4360
јаки слиеп гдје остали тер с туге и ваја
искусит не могах, на ком сам свиету ја,
гдје ли се находим, камо ли притужан
мој живот заводим, несрећи ки је сужан;
да ли ме никадар не море избавит 4365
несреће ниедна ствар ни с трудом раставит?
I рекох: присудјен овди ћу погинут,
гдје сциењах утрудјен у гоју починут.
I да ме не води за руку тај вила,
по мојој незгоди смрт би ми туј била; 4370
и у тојзи мрклости, дим, на бил, без шале,
моје би туј кости гроба ван остале.
Ну тај мрак ојдосмо, на покон на врата
шетаје дојдосмо, ка бјеху сва злата.
