Павлимир/Чињен'је друго
| ←Чињен'је прво | Павлимир Писац: Џоно (Јуније) Палмотић Чињен'је друго |
Чињен'је треће→ |
Сказан'је прво[уреди]
ПАВЛИМИР
Лијепе и мирне стране од свита!
Вриједна пука и народа!
Познати је да честита
ш њим станује свеђ слобода.
Племените врсте од вила!
Драгоћа је њих гледати!
Није ме могла морска сила
љепше у мјесто дотјерати.
У срцу ми 'е жеља многа,
тврд у њему град зградити
и од дошастја овди мога
глас вјековит оставити.
Али која јача жеља
моје срце веже и мами,
која ме ово љубав стријеља,
који ме ово жегу плами?
Лијепа вило Маргарита!
Тва ме љепос рајска веже,
тва ме крепос гласовита
мами, стријеља, рања, жеже.
Племенитијех Словинчица
у гиздавом лијепом збору
међу звијездам ти Даница
објави се мом позору.
Прислатка се тва бесједа,
свијетло племе ка свједочи,
мени учини слађа од меда
а од сунца свјетље очи.
Ну куд срнеш Павлимире?
Ово ли су твоју пути?
Куд се мисо тва простире?
Куд се одлука тва упути?
Што ће свијетла ријет господа
кад зачују љубав ову
врх словинскијех ки народа
на краљество тебе зову?
Не могу ино; вил избрану
љубити 'е мени сила:
она 'е младос му свезану
рајском диком заробила.
Она 'е срцу мом госпоја,
она мени заповиједа
да је слиједи мисо моја,
да ју двори, да је гледа.
Тот ћеш ове дат изгледе,
мâ младости, твојој дружби,
све животе ки не штеде
изгубити на твôј служби?
Није ти вријеме љубит сада,
изгубјене жали плâви,
ке сатраше пуне јада
гњевни вали и неправи.
Да то ли ћу ја умрити
без уреса ње рајскога,
и у невријеме изгубити,
њу не гледајућ, мене истога?
Врат' се, свијести ма, разлогу,
не изгуби твога суда;
краљество иштем, а не могу
краљ од мојијех бит пожуда!
Без тебе ми, рајска вило,
кâ краљујеш битју мому,
није краљевство драго и мило,
нијесам ја драг мени истому.
Павлимире, с тве плахости
и с тве жеље недостојне
племенитијех твојијех крепости
не поцрни зраке бојне!
Не, не лијепу дјевојчицу,
свијетла образа, славну дјелим,
ја за драгу вјереницу,
не инако, имат желим:
по законијех вјере праве
ја је хоћу освојити...
Ну гре к мени из дубраве
вјерна дружба. Што ће бити?
Сказан'је друго[уреди]
- ПАВЛИМИР и ДРУЖИНА
ПРВИ ДРУГ
Свијетли краљу Павлимире,
твоју младос развесели,
и иждени зле немире,
ки су твоје срце смели.
Мирну, благу, племениту
ми смо нашли чељад оди,
мирније се на сем свиту
врсте од људи не находи.
Епидавра бојем стрена
прадједи су род њихови,
ки јур гласом свијетла имена
колоније римске слови.
Долерије, Хоје и Лера
није спомене оди сада;
римске цркве права вјера
свијех пожуде складно влада.
Старе идоле све њихове,
прије нег познан бî Бог прави,
међу своје Рим богове
у Пантеон цркву стави.
А прем данас славна Илара,
крститеља свога славе,
силна змаја ки похара,
страшни пораз све државе.
На његове се дан свечани,
како је право и достојно,
лијепе чељади у овој страни
види мноштво неизбројно.
Ну над све ино лијепијех вила,
што нам срца свијем заноси,
замјерна је љепос мила
суначан поглед, златне коси.
Дробне руже, бијеле лијере
свом бјелоћом добивају,
из уста им мед извире,
цвијеће ниче гдје ступају.
Густијем борим гај сплетени
учини нам у радости,
да видимо невиђени
неизмјерне њих љепости.
ПАВЛИМИР
I од мене пун уреса
лијепијех вила скуп се упази:
свијетлом сунцу од небеса
прилични су њих образи.
Међу њим' се поносита
ведром сликом, благом ричи,
лијепа и млада Маргарита
јак божица рајска дичи.
ДРУГ ДРУГИ
Теј диклице дике драге
с инијем стварим нам је одкрио
један пастијер ћуди благе,
ки је у путу нас сусрио.
Сви кнезови и сви бани,
ке словинска земља има,
сви херцези и сви ђупани,
свијетлијем родом и дјелима
племениту дјевојчицу,
којој многу љубав носе,
за сву драгу вјереницу
без пристанка жуде и просе;
ну она, којој, можебити,
небо одлучи боље среће,
млађахна се завјерити
за ниједнога од њих неће,
Бивши тва влас невјерена,
племенити краљу избрани,
ну ако лијепа и храбрена
дјевојка се за те храни?
Кад би ти њу испросио,
а нас јоште невјерене
по закону садружио
за дружице ње љубјене;
цијећ корисна тога дила,
и с користим пуна хвале,
тва би круна свијетла била
над краљеве све остале,
ер би лијепу ову страну,
ку слобода родна слави,
држо увијеке завезану
с пријатељством и љубави.
ПАВЛИМИР
Крепосни су ваши свјети
од немале дике и цијене,
а и ја сам на памети
имо мисли теј храбрене;
паче ми је доходило
јоштер на ум већекрати,
да би оди добро било
један лијеп град сазидати,
од кога бих учинио,
драга дружбо, вас грађане,
и с вам верно садружио
лијепе виле ке вас ране.
ДРУГ ТРЕЋИ
Та 'е бесједа дража нами
нег сунчане гледат зраке:
здружит с младијем дјевојками
невјерене тве јунаке;
свијетли урес њих љепоте,
кијем се клања зрак сунчани,
наша срца и животе
свеза, устријели, смами, зани.
ПАВЛИМИР
Мисо ваша, ка је опћена,
на памети бит ће мени,
а ја нијесам тврда стијена,
да не ћутим плам огњени;
ну најприје, дрази моји,
разлози нам сви говоре,
да се дружба наћ настоји,
ку занесе прîко море.
ДРУГ ПРВИ
Ми смо, краљу, рад те сврхе,
и да воља твоја слиди,
све обишли краје и врхе;
ну се ниједна плав не види.
Шес јунака утолико
на оној гори стражу чине,
која море свеколико
гледа и ове све крајине,
једа вишња влас велика,
како срца наша жуде,
од врлине мора прика
њих схранила данас буде:
да и они с нам слободни
у љувеном слатком рају
с лијепијем вилам стан угодни
у овој земљи уживају.
ПАВЛИМИР
Сакриј се свак с стране
пастира скуп греде
њихове да знане
чујемо бесједе.
Лијепе су ш њим' виле,
не видјех увике
тач благе и миле
и свијетле прилике.
Сказан'је треће[уреди]
- СРЂ, ПАВЛИМИР и ДРУЖБА, скуп ПАСТИЈЕРА и ВИЛА
СРЂ
Пастири угодни
и виле честите,
ки живот слободни
у миру водите,
кијем ова дубрава
свјетља је над све ине
словинскијех држава
крај ове крајине!
Хваљен Бог велики,
ки данас допусти,
у огњу змај прики
да живот свој пусти;
змај који њекада
честита мјеста ова
пун штете, пун јада
погуби, растрова.
Светога Илара
и с гласом и с дјели
врх славна отара
досад смо славили;
сад се у спилу сви његову,
гди ја стојим, поспјешимо,
светковину да у њој ову
у весел'ју довршимо.
ПАВЛИМИР
Блага срца цијеним да је
ово они Срђ хваљени,
ки оди славан по све краје
у великој слове цијени.
СРЂ
Чујем глас од људи!
Која 'е дружба оно,
ку реси одсвуди
оружје смионо?
Витези тко сте ви?
Куд, одкле ви грете?
У овој дубрави
коју ствар иштете?
ПАВЛИМИР
Пастијери, мир с вами!
С стране страх врзите:
вашијема замљами
мачи ови не пријете;
није разлог да вашој
прислаткој слободи
необични носе бој
ниједни народи.
СРЂ
Крепосна те тва бесједа,
о витеже племенити,
свијетле од крви оповиједа,
не крати се нами одкрити.
ПАВЛИМИР
Ако 'е вами дошо икада
на уши свијетле глас пун славе
Радослава који влада
словинске ове све државе:
Прид Чаславом худијем сином,
ки влас силом уграби му,
бјежећ с вјерном он дружином
јур се у славном схрани Риму.
С племенитом он владиком,
права вјера с ком га угоди,
дни проводећ с многом диком,
Петрислава сина роди.
Храбренога Петрислава
ја Павлимир син љубјени
пут словинскијех грем држава,
гди 'е краљество старо мени;
а то ер, будућ Часлав клети
јур за своје гријехе пријеке
усилован био умријети
сред утопне вржен ријеке,
мене на влас дједа мога
сви словински бани зову.
Једва гњева од морскога
у дубраву дођох ову:
валовита морска сила,
ка је остале моје плави,
кô се бојим, потопила,
једва моју плав остави.
Хвала Богу ки ме схрани
по великој свôј милости
у честитој вашој страни
гдје станују све крепости
СРЂ
Свијетли краљу Павлимире!
у којој се страни од свита
свијетлијем гласом не простире
твоја крепос племенита?
Тко да не зна под небеси
гласовито твоје племе,
ке се краљим храбренијеме
како небо звијездам реси?
Пазећ свијетла и ведрога
твога образа лијепу дику,
Радослава, дједа твога,
племениту познам слику.
Још бих дијете кад њекада
дође у ову он дубраву,
на дан исти кога сада
понављамо дику и славу.
Много лијепијех витезова
њега здружи пунијех хвале;
ведра слика ну његова
надходијаше све остале.
Зато, краљу племенити,
покли тебе чес весела,
за дан ови почастити,
у ове краје јес донијела:
и ти и вриједна дружба твоја
у честиту спилу ходи,
гди пустињак Илар стоја
ки Вишњему толи угоди.
Ја намјесник славну Илару,
ки ове части не достојим,
за обичај нашу стару
у ње скуту сада стојим.
Ходи, ну се не засрами,
свијетли краљу, тва ведрина,
ако римскијех величина
наћ не будеш међу нами;
паче се учи сегај дана,
кô се држе у несцијени
и богатства нагло искана
и дворови узвишени.
Ну ако гњивна морска сила
(нијесу таште ме осуде)
у ови те крај донила
цијећ користи наше буде;
ну ако Вишњи благ и мио
од морскога худа гњева
данас буде сахранио,
која тебе слиједе дријева!
ПАВЛИМИР
О славнога пустињака
намјесниче вриједни и знани,
и ја и дружба мојих јунака
добротом смо твом свезани;
тим гремо весели
дан ови честити,
кô срце тве жели,
једино славити.
Ах, да Бог допусти,
кô милос тва прави,
да морскијех од усти
схране се ме плави!
Сказан'је четврто[уреди]
- МАРГАРИТА и ДУБРАВКА
МАРГАРИТА
О Дубравко, друго моја,
ку пријатељство драго и мило,
бивши још ја сред повоја,
давно је са мном сјединило,
да, одкли смо заљубљене,
жеље и мисли моје и твоје
нам су објема одкривене,
ко да у једном срцу стоје,
која ово нова жеља,
ку не оћутјех нигда прије,
моје срце веже и стријеља
и ледену мисо грије?
Који ово гос честити,
лијепа узраста, ведре слике,
нас је дошо почастити?
Које у њему сјају дике!
Да се није дунду мому
он за краља повидио,
по лицу би свом самому
крв краљевску свједочио.
Многи бани и господа
(ништа отајно теби није)
словинскога од народа
и од питоме Далмације
јесу младос му дворили,
и благоћом снижна лица
просили ме и дворили
да им будем вјереница;
ну ја, ка сам досле од леда
на неизбројне молбе била,
с једнога сам сад погледа
жив се у огањ сатворила.
Нетом видјех образ мили,
нетом зачух ријеч медену,
ме се од мене срце одили,
моја одлука стара увену.
Или ме ово неразложна
њека жеља веже и хита,
којој срца сва подложна
умрлијех су људи од свита;
или Вишњи згар одреди,
да с витезом ниједниме
не склопи се и не слиједи
вјера моја негли ш њиме.
Ну нечиста љубав ако
у мојему срцу ово је,
на чињен'је која опако
хоће снижит жеље моје:
прије огњени пламен с неби
врху главе моје слети,
нег ја учиним ствар на свијети,
свијетла части, супроћ теби.
ДУБРАВКА
О дружице, дража мени
него од очи свјетлос мила,
с разлогом си твој љувени
нови огањ мени одкрила;
жеља у срцу затајана,
ку горушта љубав буди,
неоткривена како рана,
с веле већом штетом уди.
Ја ти рекох већекрати,
да не може твоја дика
без љубјена друга стати,
без драгога вјереника.
То би нашој у дубрави
ти се бројит сама хтјела,
ка далече од љубави
млађахне би дни провела.
Залуду ти те крепости;
не да нарав љубежљива,
нег од тебе да ужива
род приличан твој крепости:
тим ниједно чудо није
да ови витез вриједни и знани
свом добротом од свијех прије
твоју младос страви и зани,
ни ти цкврниш твојијех дика,
пачек се имаш ријет хваљена,
желећ имат вјереника
свијетла краља и храбрена.
Пригнут је љубити
крепосна свак дила,
вриједнос је на свити
свијем драга и мила;
толико веће кад
свијетô се находи
ње срцу човјек млад,
којојзи господî.
Ну ако Божја влас велика
њега у ове краје изнесе,
за наћ теби вјереника
ки достоји тве уресе:
Вишњи, ки право свијет влада,
и зна људске све пожуде,
кад се умрла свијес не нада,
узвисит ју често буде.
МАРГАРИТА
Богу давам ја се у руке
и снижено њега мољу
да он испуни му одлуке,
да он влада моју вољу.
Сказан'је пето[уреди]
- МАРГАРИТА, ДУБРАВКА и ПАСТИЈЕР
ПАСТИЈЕР
О госпође племенита,
љубљени те дундо зове!
МАРГАРИТА
Што има бити да ме пита,
ке ће ствари бити нове?
ПАСТИЈЕР
Честити су и весели
гласи и по те срећни дости:
Павлимир те видјет жели,
стрављен с рајске тве љепости.
Он у спилу кô се упути
с товојијем дундом крепоснијеме,
с многом жељом желећ чути
гласовито ваше племе:
Срђ, весео да погоди
пожудами краља знана,
рече да крв ваша изходи
од храбренијех свијетлијех бана.
Кô му ваше славне дике
и прадједе вриједне изброји,
на те сврну све бесједе,
кô се уресу твом пристоји.
Од његова, рече, рода
да ти остала сама јеси,
којој Вишњи крепос пода
неизмјерну згар с небеси.
Кличе тад краљ племенити,
да не може бит инако
нег да урес твој честити
здржи у себи добро свако,
и срећнији да би био
вјереник се твој назвати
нег од свијета велик дио
господоват и владати.
На бесједе теј жуђене
Срђ, весео с твоје среће,
по тву милос макну мене;
о госпође, не цкни веће.
ДУБРАВКА
Видиш, друго мâ љубјена,
кô достоје вриједна дила,
да је пожуда тва храбрена
на памети Богу била.
Вриједни и лијепи ви сте оба,
и нитко вас не надходи:
бî достојно у једно доба
ваша љубав да се роди.
МАРГАРИТА
Мâ је љепос недостојна
свијетлом краљу да омили;
али гредем добровојна
гди ме зове дундо мили.
Сказан'је шесто[уреди]
- ТМОР и СНИЈЕЖНИЦА
ТМОР
Срећа је наша поправ хтјела,
о Снијежнице, мâ љубави,
да си се овди са мном срела,
гди ме јутрос ти остави;
тим ми сповјеђ, друго мила,
наши посли кô проходе?
Ке си земље набунила?
Ке си смела ти народе?
СНИЈЕЖНИЦА
Кô се од тебе, Тморе, одијелих,
са свијем срцем настојећи
наше одлуке да по дјелих
свршене се буду рећи,
помна, скровна и најпрече
у смрдећу пођох спилу
у тмастому које крилу
сумпорана вода тече;
сумпорана вода коју
немилосни дуси пјене
у пакљеном непокоју
с Флегетонта ријеке огњене.
Од нечистијех ту наказни,
кијех влас наша силно куне,
чиних донијет кроз друм јасни
клету главњу од побуне,
пак усионом намазана
мастим ка је чудне моћи,
хрло узјахах ован врана
ки из тамне дође ноћи.
На овну овему покривена
летећ црном у облаку,
кô је обичај наша опћена
по ноћному летјет мраку,
на Бабу се спустих ријеку,
и вргох се стрмоврата,
гдје најјаче воде теку
сред плахога коловрата.
Устави се смиона вода
на ме ријечи виловите
и пут ластан мени пода
кроз поноре јазовите.
Ја по тмастијех летећ јазих
уз пуклине, уз литице,
у један се час упазих
накрај бистре Требинштице.
Ту, да мисо наша јака
стећи буде вјеру већу,
приображена и од улака
узех слику и одјећу;
начиних се добро чути,
а ужегох тај час плахе
Требињане на бој љути
и сусједе њима Влахе.
ТМОР
Њих набунит није ствар мучна,
бивши она врста од људи
набунљива и научна
на приваре наше свуди.
СНИЈЕЖНИЦА
Таштијем страхом похарана,
донијех гласе њим неправе,
да гре гуса непознана
жећи и плијенит њих државе,
и ако није њих пожуда
у зло упасти од свијех горе,
да оружани одасвуда
хрло буду доћ на море.
Муке, стоке, дјецу, жене,
страшив ставих њим прид очи.
На глас ове успомене
свак на оружје гњеван скочи.
Од побуне главња огњена
чини да се сви поплаше,
ка ми у руци невиђена
сионе искре изметаше.
Кô их видјех пунијех смеће
и да њихов плам срдити
без велике силе неће
ниједна вода угасити:
по свијех жупах мјеста овога
хрло ступај мој управих,
тере гласом злијем свакога
у велику смећу ставих:
није влаха ни пастијера
ки је чуо ме бесједе,
оди оружан тер не греде
злобни гусар да се истјера.
Мало, пак ћеш пун бљедила
руком тегнут, краљу худи,
кô прогони наша сила,
поплесат ју који жуди!
ТМОР
Веле изврснијем путом ходи
наша справа по мом суду;
утолико ни ја оди
данас нијесам стô залуду.
Али је тријеба било мени
проћ с начиним прем хитрима,
будући ми Срђ вухвени
вазда био на очима;
Срђ вухвени, са свом моћи
нашој сили ки се опире,
и хоће нам врха доћи
и чâс сплесат наше вире.
СНИЈЕЖНИЦА
Теј злостари ријеч опака
не дâ да се пук привари
лажом нашијех таштијех чари:
мора, урока, вукодлака;
наше виле од планине,
кијем варамо чељад луду,
пустоловице, упирине
прид њиме су све залуду.
ТМОР
На срамоту ја његову
на дан ови свијем весео
свуколико чељад ову
сумњивијем сам страхом смео.
У мисо сам ставио њима,
од шта се они често боје,
да 'е Павлимир дошо из Рима
смести давње њих покоје,
да на стражу све слободе
ставе памет, очи отворе,
да од велике стан господе
њим користан бит не море.
А уздигну лажи моје
Маргарите виле вира,
ку зли дундо вјерио је
за злобнога Павлимира.
Вјера им ова тешко пода
сред бесједа мојијех сумњити
да прћија њих слобода
немилом ће краљу бити.
Мрморит су сви почели
супротива краљу клетом;
има ови дан весели
с ком великом доспјет штетом.
Ну да зли краљ са свијех страна
заметен се вас упази,
прије нег буна од мјештана
изагне га и порази,
од друга ћу ја његова
Крстимира узет слику,
адријанскијех ки валова
за њим броди силу прику.
Несрећни ћу глас му дати
да 'е његова дружба мила,
што не умијемо још ни знати,
у мору се потопила;
сâм ја да сам гњевне вале
и срдито море пријеко,
на пустошне вржен жале
са злом душом једва утеко.
Слика друга љубјенога,
кога он веле гледа и цијени
од говора бит ће мога
добар свједок, нека је мени.
СНИЈЕЖНИЦА
Добра твоја та је одлука,
ну мој живот миран није
докле иста моја рука
злога краља не убије.
Зато упути ти се веће,
кô си у срцу намислио,
злобној гуси зле дат смеће
кроз погубни глас немио;
ја ћу остат оди сама,
ради посла да овога
из пакленијех чиним јама
главњу донијет сна смртнога:
њом ћу њему невиђена
чинит смртни сан заспати
и овијем ножем несмиљена
погубит га и заклати.
ТМОР
Ти остани, ја ћу поћи;
ниједне варке не пустимо
да злобнога наше моћи
непријатеља погубимо.
Сказан'је седмо[уреди]
- СНИЈЕЖНИЦА и НАКАЗНИ ПАКЉЕНЕ
СНИЈЕЖНИЦА
Покли ја сам одлучена
да му мисо с дјелим здружим;
распршана, расплетена,
стресам прутом, земљу кружим,
лијевом ногом босонога
у страшиви круг улазим,
пут запада триш мрклога,
триш на исток јасни пазим.
О наказни страховите,
да извршим му пожуду,
из пакла ми донесите
сна смртнога главњу худу!
Јоште цкните? Још крзмате?
Злобни дуси, још вас није?
Али од мене ви чекате
клетве и ријечи страшивије?
Сад, сад ако не дођете,
једовита и расрчена
не затајах страшна имена
од кога се сви тресете!
НАКАЗНИ
О госпође наша давња,
пусти огњене срџбе твоје:
носи ти се клета главња,
на заповијед твоју ево је.
I ако ћ' да те ми слиједимо,
заповијеђ нам и нареди;
сви чекамо, сви жудимо
тве могуће заповиједи.
СНИЈЕЖНИЦА
За сада ми, дуси врли,
не служите за ствар ину;
вратите се опет хрли
у пакљену страшну тмину.
Горим, сва сам једовита,
прика и врла изван мире,
од крви ме жеђа хита!
Гдје си, худи Павлимире?
Горушту ћу жеђу моју
твојом крвим угасити.
Што већ пазим, што већ стоју
тер га не грем поразити?
Али ето зли краљ греде
и ш њим мој Тмор пун пораза.
Хитро ти је туђа образа
он лаживе узео изгледе:
по хођен'ју, по прилици
Крстимир је прави видјет.
Њега пазе сви бојници;
Павлимир је почео блиједјет.
Мјесто му ћу подат, нека
прими сада горке муке
таштом лажом гласа пријека,
пак ћу извршит ме одлуке.
Сказан'је осмо[уреди]
- ПАВЛИМИР, ТМОР у прилици КРСТИМИРА и ДРУЖИНА
ПАВЛИМИР
Крстимире мој љубјени,
сасма тежак и немио
од љубјене дружбе мени
данаска си глас донио.
Ти, мој драги друже избрани,
сада скажи мени, како
њих погуби море опако,
кô ти живот твој сахрани?
ТМОР
Знаш ноћашње, краљу, силе,
и кô свуда уоколи
на нас бјеху нарипиле
гњевне воде, вали охоли.
Чијем у страшној овој смећи
тва нам плав се с очи дигну,
по великој коју срећи
силно море не достигну,
вихри, валови и небеса
немилосно, јаох, одвеће
(сва ми од страха пут се стреса,
чијем повиједам моје несреће)
оставит се нас не хтјеше
докли, охола пуни гњева,
не разбише, не прождријеше
сва несрећна наша дријева.
Вриједна Уроша плав најприје,
за почетак зао нам дати,
чијем њом силни вихар вије,
с једрима се свијем изврати;
изврати се и из дна свога
изгубјеној свој дружини
посред мора потопнога
немилостан гроб учини.
Кâ се оћутје тада туга!
Који урнебес поста од људи,
гди по штети свога друга
свак погубу своју жуди!
За Урошом плâви све ине,
да прикратим ме говоре,
у разлике зле начине
сатариса плахо море:
њеке згодом страховитом
растресене, рашчијане,
потонуше валовитом
у понору укопане;
њеке врлијех посред плата,
чијем се страхом рву и врте,
од понорна коловрата
стрене осташе и прождрте;
на једну се пун врлине
с неба страшан шијун спусти,
и дигнуту у висине
врже мору у чељусти;
му плав сила плахијех вала
о жестоке разби стијене;
сва се утопи дружба остала,
срећа изнесе жива мене:
на малој се цки држећи,
пун жалости, страха и ваја,
једва могох смрти утећи,
сред пустошна вржен краја.
Срећа моја бî велика,
ер те, краљу, нађох оди,
да по мени зна тва дика,
што се тужној дружби згоди.
ПАВЛИМИР
Ах, згоде опаке
и худе одвеће,
ја вијеку оваке
не чеках несреће!
Ах, дружбо мâ мила,
љубјена, једина,
који гријех, кâ била
у вас је кривина,
да ваше дни буду
валови срдити
у гњеву прихуду
немило скратити?
Куд да се ја без вас
упутит сад будем?
Краљевску кô да влас
несрећан добудем?
Завидна небеса,
потреба којијем бî
вашега уреса,
узеше вас к себи,
наш јоште умрла
уздржи земља ова,
на свако зло хрла,
свијем штетам готова.
Ал ки остасмо, мили друзи,
не штед'мо се ни кратимо
да у жалосном плачу и тузи
смртну славу приправимо
изгубјеној нашој дружби.
СКУП
Свак процвили, свак проплачи,
кажи горке свак жалости:
валовита смрт потлачи
племените цвијет младости;
ријеке од суза свак пролијевај.
ПАВЛИМИР
Смртну слику, дружбо мила,
девет црнијех дријева справи:
валовита морска сила
колико нам лијепијех плáви
схара, прождрије и погуби,
да сред ове мирне стране,
гдје неизбројна чељад ходе,
успомена вјечна остане
од несрећне наше згоде,
од приљуте наше чести.
СКУП
Свак процвили, свак проплачи,
кажи горке свак жалости:
валовита смрт потлачи
племените цвијет младости;
ријеке од суза свак пролијевај.
ПАВЛИМИР
Девет витијех још чепреса
у дубрави усијеците,
и већега ради уреса
девет огањ ужежите,
како је право и достојно.
Разлог проси, закон пита
од пријатељства и љубави,
мртва дружба племенита
да се од свијех хвали и слави
жалостивом успоменом.
СКУП
Свак процвили, свак проплачи,
кажи горке свак жалости:
валовита смрт потлачи
племените цвијет младости;
ријеке од суза свак пролијевај.
ПАВЛИМИР
Јоште оружјем, пунијем славе,
осам пања поклопите,
да изгубјенијех дријева главе,
војеводе, почастите
кијех утопи силно море.
Ну најприје врху свега,
да се у цркви молит буде
за њих душе влас Вишњега,
свеколике кога осуде
могуће су и праведне.
СКУП
Свак процвили, свак проплачи,
кажи горке свак жалости:
валовита смрт потлачи
племените цвијет младости:
ријеке од суза свак пролијевај.
ПАВЛИМИР
Прости, прости, дружбо мила,
кијех се згода од нас плаче,
ако наша ова дила
жалостива не изједначе
достојан'је ваше сада
Једа Вишњи мени пода
моје краљество освојити,
од словинскијех свијех народа
чинит ћу вас ја славити,
да свеђ ваша живе слава.
ТМОР
Нећеш, зли гусаре,
туј стигнут пожуду,
наше ако приваре
замани не буду.
Сказан'је девето[уреди]
- Један од БОЈНИКА страже, ПАВЛИМИР и СВЈЕТНИК
БОЈНИК
Бјежи, краљу племенити,
из химбене сеј крајине,
ако нећеш изгубити
тебе и твоје све дружине.
ПАВЛИМИР
Ка 'е приправна још несрећа
на несреће наше ово?
О бојниче, што 'е та смећа?
Ки су гласи? Што је ново?
БОЈНИК
Множ од мјештан оружана
пријети нами пораз худи,
под оружјем са свијех страна
неизбројни теку људи:
праће, хрбе, стријеле, луци,
ножи оштри и копјаче,
приправне су свијем у руци
да нас сатру и потлаче.
Множ највећа низ гору ову,
ка се именом Бргат зове
у срдиту гњеву усиону
пут дубраве греде ове.
Они су нам, од свијех гори,
ухитили и свезали
пет јунака ки на гори
на стражи су са мном стали.
Смрт немилу њима пријете
и плав нашу хоће ужећи;
једва плахе од њихове
ја сâм могох срџбе утећи.
ПАВЛИМИР
Од шта смећа та изходи?
Нијесмо данас у ничему
дали узрока мјесту овему
да с оружјем на нас ходи!
БОЈНИК
Не знам узрок ја од смеће;
знам да гњиван свак удара,
вапијући: уби', схара'
зле гусаре и грабеће;
зато, краљу вриједни и знани,
ако је теби мила глава,
не стој веће у овој страни,
из немилијех бјеж' држава.
ПАВЛИМИР
Ја да утечем, ја да дило
мени учиним недостојно!
Није се бјежат научило
моје прид никијем срце бојно!
Десница моја докли 'е здрава,
и у њој сабља може стати,
не има страха моја глава,
ни се умијем ја бојати.
Неправо се бојник сваки
витез зове, сабљу паше,
с кијем прибива страх опаки,
прике згоде кога страше;
зато, дружбо мâ витешка,
ки сте у Риму још научни
сва подносит дјела тешка,
и труди вам нијесу мучни,
сегај скупа набуњена
не бојмо се, ни страшимо,
снагом срца сви храбрена
наше друге слободимо.
Ход'мо, ход'мо њим протива,
да, кога од њих узбудемо
ове од смеће наћи крива,
под жестоки мач пошљемо.
Разлог ки је с нам, мним, да је
припоручен вишњем Богу,
а велика сила остаје
слаба и ташта при разлогу.
СВЈЕТНИК
Смири твоје срце вриједно,
краљевићу племенити,
за чâс твоју сви уједно
с тобом справни ми смо умрити;
ну бојника с бројем малим
велику се мноштву опријети,
те одлуке ја не хвалим,
прем смиони ти су свјети.
Величанству твом узмножном
није достојно да се опира
затјецан'ју неразложном
набуњенијех од пастира.
Тијем се на плав уклонимо,
ку нам ужећ они пријете,
и у крилу се ње бранимо
од противе сваке и штете.
Ужежена кад би била
плав, а нам се опет оди
по несрећи догодила
супротива којагоди,
од несвјесне њих набуне
гди бисмо се сахранили,
краљевске ли твоје круне
племениту чâс бранили?
С плави ћемо по начину
од побуне кривца одкрити,
и педепсат злу кривину,
и бојнике слободити.
Јоштер ћемо чуват поћи
што је разлог да чувамо:
Богу миле свете моћи,
у ње крилу које имамо,
Полоније, Домитиле,
Панкратија, Срђа и Бака,
и храбрене Петрониле,
славнијех моћи дружба јака.
Нада све ино криж присвети
на ком божији син избрани
за гријех људски хотје умријети
у нашем се дријеву храни.
Ово је наше све уфан'је,
и проћ смећам штит и снага,
наша крепос, наше иман'је,
драже од свега злата и блага.
ПАВЛИМИР
Ход'мо на плав, разлог пита,
да се од нас бљуду и бране
славна телеса и честита,
Богу миле моћи избране,
једа оне крепке и јаке
учине нас да сплешемо
непријатеље наше опаке
и њих злобу педепшемо.
Ах, мој вјечни непокоју,
толи ћу се ја дијелити,
и оди саму драгу моју
вјереницу оставити?
Не могу ино, ње љепоту
за сад оћи мени је сила:
збогом душо моја мила,
збогом драги мој животу!
У мјесту се ниједному
вјера и љубав мâ не скрати,
затрављеном срцу мому
ти ћеш вазда краљевати.
Сказан'је десето[уреди]
- ТМОР у прилици КРСТИМИРА
Добро изведох ме пожуде:
хитро уведох краља злога,
нека мене држат буде
Крстимира за драгога.
У обличју слике ове
набунити поћ ћу сада
скуп дружине све његове,
да се добру већ не нада;
боље чести да уфан'је
веће буде оставити,108
да с убозијем краљем стан'је109
корисно им неће бити.
Ријет ћу бојни да Словини
за краља га примит неће;
малу цијену да свак чини
мале од моћи, мале од среће;
да из словинскијех истијех страна
ова буна сва изходи
и да војска оружана
супроћ њему греде оди.
Ја знам кô ћу ме одлуке
упутити, краљу клети:
знат ћеш ке су твоје муке,
знат ћеш ки су моји свјети!
Сказан'је једанесто[уреди]
- МАРГАРИТА, ДУБРАВКА и СКУП ВИЛА
МАРГАРИТА
Ах, несреће љуте моје!
Што бî ово, вајмех мени?
Дијелио се, побјего је
мога срца краљ љубјени!
Ах, немила чести прика,
жељна ти си мојијех штета;
један дан ми вјереника,
пода и узе, јаох, опета!
Ох, није ти заман била
рана худа мом животу,
што си мене учинила
у дјетињство ме110 сироту!
Мајку и ћаћка љубјенога
млађахној ми прије заплијени;
вјереника сад милога
немилосно грабиш мени.
Ах, мој драги, ах, мој мили
Павлимире, мâ љубави!
Куд отиде? Куд се одили?
Куда утече? Што ме остави?
Једва биљег вјере праве,
слатки целов мени пода,
а из ове тја дубраве
прико морскијех бјежиш вода;
једва славну тву десницу
с мом десницом здружи уједно,
а тву драгу вјереницу
сад остављаш неправедно.
Куд се моја ријеч простире,
тер неправа тебе прави?
Нијес ти неправ, Павлимире;
моји су исти, јаох, неправи:
њих набуна неразложна
тебе смете и отјера,
да останем ја подложна
на плач вјечни пун чемера.
Али, ако у чемерну
ти се одијели непокоју,
зашто мене с тобом верну
не поведе љуби твоју?
Моје срце ти се однио;
и ме тијело, јаох, понеси!
Ах, што ме си оставио!
Слатко уфан'је моје, гдје си?
ДУБРАВКА
Дјевојчице племенита,
колико су муке твоје
љуте и горке, толико је
твоја жеља разложита;
ну се уфан'је тве не крати,
једа Вишњи подат буде,
да се он к теби брзо врати
прем како су тве пожуде.111
МАРГАРИТА
Уфан'је је мало моје,
драга друго, вајмех мени!
Дијелио се, побјего је
мога срца краљ љубјени.
Не пути се, јаох, не пути,
драги краљу, сам без мене;
мâ се младос снажна ћути
с тобом бродит морске пјене.
Или у Рим хоћеш или
у словинске земље поћи,
свуд сам с тобом справна доћи,
не остави ме, браче мили!
Рим се срамит неће мноме:
моји се стари, пуни хвале,
римском крви храбреноме
диче и ресе над све остале.
Јаох, ако ме за тву другу,
кô ми обећа, нећ' примити,
за твоју ме прими слугу,
вјерна ћу ти слуга бити;
и у миру и у боју
слиједити ћу справан увике
племениту младос твоју
и тве труде свеколике.
Али вјетар ријечи моје
све односи, вајмех мени;
дијелио се, побјего је,
мога срца краљ љубјени!
СКУП
На ове ријечи, на плач ови,
дјевојчице уцвиљене
пристали би сви валови
и омекшале тврде стијене.
МАРГАРИТА
Дијелио се, и за њиме
уцвиљена ја не ходим,
моју младос да на вриме
вјечне од муке ослободим!
Ако плави, јаох, његове
сад не будем ја застати,
метнут ћу се112 у валове
и за њиме запливати.
Од бојазни, јаох, страшиво
мому тијелу море није;
али мртво, али живо,
само к њему да доплије.
Кад ме мртву он упази,
неће бити тврђи од стијена
да га болес неизречена
кроз смрт моју не порази.
Волим, волим ја умријети
и бит морска утопница,
приварена нег се ријети
и остављена дјевојчица.
Лијепе виле, дружбо избрана,
бјехоте ми ви справиле
сред овега блага дана
пјесни од пира драге и миле;
справите ми плачној сада,
чијем се драги мој дијелио,
смртне пјесни пуне јада,
укоп тужан и немио.
Збогом друге ме честите;
збогом земљо родна остани;
збогом пастијери останите,
збогом дундо вриједни и знани!
СКУП
Маргарита куд се упути?
Ход'мо за њом, миле друге,
од велике да је туге
не порази вај приљути.
Сказан'је дванесто[уреди]
- СКУП ПАСТИЈЕРА'
I.
Зле ти госте посред стана,
зле ти, Срђу, зете прими,
да слобода наша избрана
оцкврњена буде ш њими.
Не, не, дружбо вриједна и мила,
опримо се са свом моћи,
да не може худа сила
нами овако врха доћи.
II.
Не пустимо да слобода
храбрена се на тле обали,
од народа до народа
ку смо досле уживали.
Епидавро, наш град стари,
кога бојни Рим породи,
ниче, узрастје, и остари,
и умријет ће у слободи.
Племенитијех избор људи,
каконо се оди сада
у дубрави овој суди,
на измјену тај град влада.
Начин ови од владан'ја
најбољи је у нарави,
ер у њему без бојан'ја
свак слободне дни борави.
III.
Оди охолом и оштрому
самосиљу власти није,
благе правде суд никому
не таји се и не крије.
Оди од малијех мјесто не има
силно госпоство и мрзеће,
којих могућство градовима
буде од вјечне штете и смеће.
Оди на стô не засједа
мноштво и сваке скуп чељади,
која, у власти кад се угледа,
вас град смете и разгради.
IV.
Тере ћемо, дружбо вриједна,
сегај дана ми трпјети,
да слобода наша вриједна
на ови начин буде умријети?
Да ми, који од вијек вика
по себи се јур владамо
за госпара, за силника
иностранца краља имамо?
Да кроз женску једну главу
у жестокој љутој смећи
изгубимо предњу славу,
за нам истијем бит мрзећи?
V.
Прије надмено море обкрúжи
и потопи наше зграде,
него да ова земља служи
и слобода наша паде.
Слобода је племенита
дража од свега сребра и злата,
све богаство сегај свита
њој подобна није плата.
Ход'мо, ход'мо гусе клете
с плавим ужећ и побити,
ки с невјерном вјером пријете
нам слободу оцкврнити.
Овијех људи крв извире
од злијех Гота ки немили
старога су бијеле мире
Епидавра оборили.
I сусједи Требињани
супроћ њима ето устају;
и по врху и по страни
кијех находе, све хитају.
Пет су од њих досле нами
дружбе од ове доведени,
у скровеној ки се јами
хране на смрт осуђени.
Стримо овако и остале;
утолико учинимо
бојну игру пуну хвале,
да се јаче ш њима удримо.
- (Оди се чини морешка с луцим и стијелами.)
|