пресудна за језик, нема скоро никакве. За то се ми само можемо придружити молби г. Јагићевој, коју је у Архиву свом управио на г. Јастребова, да нам што пре пружи и један зборник приповедака, пословица и загонетака народних.
Ономе, што смо већ казали о говору Брсјака, можемо за сад још додати, опет по П. Драганову (Извѣстія, 1888, Бр. 2.): да се у околини Орида и Струге место ъ врло често чује о, а око Орида, Прилипа и Велеса ь замењује се са е. Осим тога у Прилипу и Велесу глас х замењује се са в. За начин неодређени г. Драганов изречно помиње само, да га има у Кратовском говору, т. ј. у околини Кратова, наводећи да је на то указивао још Макушев, на основу монографије Каранова у Периодическом Списанију. Али како он тврди да инфинитива има у целом Дабру, Куманову, Скопљу и Кратову, то је готово несумњиво да га има у опште у Брсјачком говору, изузимајући, може бити, са свим источни крај где Брсјаци живе. Још напомињемо, да у Штипљу, Велесу, Прилипу, Водени па и Разлогу, редовно долази меко љ и њ.
На послетку у песмама, које Вук у Додатку саопштава и које му је казивао неки из Разлога (Разлог је источно од Струме), има
