Осман/9. пјевање
| ←8. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ДЕВЕТО |
10. пјевање→ |
Велика се, о Љубави,
влас огњених твојијех стријела
у погледу лијепом слави
ока драга и весела;
али веле већа и јача
у краљевском срцу бива
чâс ка стријеле тве потлача
и све силе придобива.
Није чудо цића тога
Соколица свијетла и мила
цара Османа љубљенога
да је слидит оставила.
Трудно младој би поднијети,
и сметена тим се рече,
за ким жељно срце лети,
да и ступај хро не тече.
Бијеше немир најжесточији,
ки стрављена дикла оћути,
далек сунца дразијех очи
тамном ноћи замркнути.
Али, охола и могућа,
из крваве мрзи ју рати
с Турцима се побјегућа
прид Пољацима указати.
Тим откада лањско лито
млад краљевић разби цара,
с другами она стреловито
преко лешкијех страна удара,
летећ мнократ сред потјера
сјемо тамо по простору
од Одера до Непера
и с Нестера к Нијемском мору.
Чим бојница тако избрана
веће пута тијеком мину
плинећ, палећ са свијех страна
сву пољачку краљевину,
у слободи смиона одвише
доћ се усуди најпослије
у дубраву густу више
града од тврде Варшовије.
Бијеше у сврси коловоза
јур почела јесен плодна,
кад задаждје с грознијех лоза
рујна и златна пића угодна.
Прам освану дан честити,
кога вјечна биће слава,
дан весели од добити
краљевића Владислава,
у ки без броја и без краја
војску он разби и затјера
Источнога љута Змаја
ланско љето крај Нестера.
К пољском краљу на дан ови
скупише се сред Варшова
све војеводе, сви кнезови
и старосте од градова.
Тере покли туј у многу
богољупству у све гласе
најприје хвалу вишњем Богу
у присветој цркви даше,
у разлике свак начине
са свом се опет моћи стави
да спомена над све ине
срећнога се дана слави.
Млад краљевић и по избору
ш њим господа ина тада
подранили бијеху у зору
лов ловити изван града.
Он разлике тирећ звијери
хоће указат свим очито
како с војском цара тјери
у дан исти предње лито.
Под богатим одјећами
од црљена сја гримиза,
гди се бисер и драг ками
врх пошвена злата изниза;
на пасу му је мач злаћени,
врх главе му трепти перје,
а под њиме коњ огњени
лакши, бржи нег сјевер је.
Таки је видјет бог сунчани
и у оружју и у образу,
кад звијери искат и он подрани
по небеском свијетлом пасу.
Брат Казимир, топрв кому
лице златни мах целива,
и он на коњу огњеному
златно одјевен уза њ сива.
У Истоку од младости
зора од славе још му истјече,
а од храбренства и од липости
стере зраке надалече.
Стјепан, млађи брат, уж њега
каже истакмит дјелим име;
бржи од плама, бјељи од снијега
игра урешен коњ под њиме.
Језде и свитла братја ина
кон славнога Владислава,
и од оружја и од хаљина
замјерна је свијем направа.
Лијепи и млади краљевићи
на његових зрацих сјају,
јакно сиви соколићи
кад се у сунце загледају.
Војеводе, кнези и пани
прид њим редом језде у дици,
одјевени и оружани
племенито свиколици.
Племенита дружба ова
с добитником турскијех сила
на одлучена мјеста од лова
овако се упутила;
а варшовске лијепе и младе
све госпоје пуне дике
изишле су врх ливаде
покрај бистре Висле рике.
Тих се танчац међу њими
туј замеће у љувезни,
у ком гласим меденими
кликнуше ове слатке пјесни:
„О честити, о храбрени
краљевићу Владиславе,
свак је весео у спомени
недобитне твоје славе!
Ти, о сиви наш соколе,
у млађахна твоја љета
потлачио си Турке охоле
и добио цара клета.
С тебе обрану сву примила
краљевина је наша свуди;
с тебе опет се разгојила
у покоју ки свак жуди.
Свуд тежаку земља блага
с тебе обилне враћа плоде;
с тебе оптјече мјеста драга
мед из дубја, млијеко из воде.
С тебе весео кротка стада
под свирôку пастир пасе;
с тебе путник миран сада
греде појућ у све гласе.
Коњ - који се бијесан јаха
с напуханијем ноздрам прије:
ржа, пјени, огањ паха,
вихар видјет би свудије -
благ и кротак зелен милу
на ливадах сад ужива,
тере бојну љуту силу
на љувеној промјенива.
Складни пуци, мирна села,
травна поља, доба угодна,
ројне пчеле, стада цијела,
житне њиве, дубја плодна.
Разведрен је свак у лицу;
гласи ти ово сви говоре:
Веће лијепу вјереницу
на ћаћкове води дворе!
Краљевићу, све је справно!
Не скни веће пир весели;
у унуцијех име славно
поновити наш краљ жели!
Новим зрацим чин' да оптјечу
ова наша мјеста и даље,
и рађају се и истјечу
сунци од сунац, краљи од краљâ.“
Ушто на чâс дана блага
танац воде сеј госпоје
и овако се пјесан драга
Владиславу славном поје,
ето смиона Соколица
из дубраве густе изиде
с дванаес бојнијех дјевојчица
ке ју свуди слидом слиде.
Јак лавица усред гора
кад притисне глад ју љути,
на све стране уши отвора
ослушујућ куд се пути;
ако из дубрав густијех када
пастирске она дипли чује,
судећ да ту пасу стада,
весели се и радује,
и мислећи да брзо има
на вољу се наситити,
к оној страни пут узима,
летећ у тијек стрјеловити;
заточница тако је охола
на зачинке слатке и миле
ким се бијеху посред кола
лијепе госпође огласиле;
вапије: „Ево племените
среће, ево лијепа плијена!
Тец'те о драге ме, теците
на богатства неизречена!
Слијед' ме свака, свака освети
себе, цара, турску вјеру,
споменујућ у памети
лањску добит и потјеру!“
Добро овога не дорече
Могоркиња дикла врла,
а тиште се и затече
на брзому коњу хрла.
Лете за њом, а не теку,
и ње друге нагле и хитре,
и плијен жељни да прије стеку,
брзим коњим стижу витре,
тер у начин поплавице,
ка с обилнијех вода ријеком
плахо се орећ низ литице
све што срета носи тијеком,
једна једну спријед десницом
за сњежане прси хвата;
друга другу ница лицом
стере коњу прико врата;
њека за прам руди од коси
а за руха њека свиона,
за руку ону ова носи,
за пас златни ову она.
Прико ноћне тако тмине
сред дивљачи вуку прике
вукови овце у начине
немилосне и разлике.
Бојне дикле брже од стријеле
текућ пољем у поспјеху
с дразијем плијеном све веселе
одмакле се далек бијеху,
кад госпође уграбљене,
будући се освијестиле,
сву у гласе сједињене
туже, циче, плачу, цвиле.
Њека ћаћка драга свога,
њека братју милу а ника
уздишући љубљенога
зове у помоћ вјереника.
Још слободе слатке цића
не пристају са свом моћи
вапит славна краљевића
да их отет буде доћи.
Али се од њих свијех замани
цичи, плаче и тугује,
у заклоној ако страни
није никога да их чује.
Грм их сплетен, дубје често
густим гајом још опстрије,
паче китним хвојам мјесто
небесом их истим крије.
Украј гаја густа толи
дубрава се једна открива:
брза ју ријека грли доли,
а тих вјетриц згар целива.
Руди јасен, бријес широки,
бор зелени, јоха бијела,
дивја лијеска, дријен жестоки,
китни јавор, вита јела
и чесвина од сто вијека
и храс давњи туј се устара,
ни им је нигда сила пријека
наудит могла од вјетара.
Проз дубје ово хрло стадо
од разлицијех трка звијери,
а по гранах летећ радо
јато од птица свеђ жубери.
Бистра ријека с веће тракâ
у дубраву густу улази,
од сунчанијех ка ју зрака
честим китјем чува и пази.
Али све се воде стају
и језеро сред ње чине,
љетне данке у ком трају
лијепе виле од планине.
Дружба источнијех заточница
слиди смиона и слободна
гди ју гласом од вјетрица
дубрава ова зове угодна.
С друга тијека свака трудна
зној на свијетлом лицу утира,
и од врућине од полудна
јаше у дубје полак вира.
Соколица прихрабрена
прид њима се нагла пути
и у дубја их скут зелена
кликне овако починути:
„Ето је пастир свратио стада
у подгорје на пландиште;
свак под дубјем сред ливада
при кладенцих вјетриц иште.
Зато и ми, друге миле,
чим сунце одзгар припекло је,
ход'мо гди сјен дубја диле
за трудима наћ покоје!
Уживајмо слатке хладе
гдје нас зове драга сјенца,
а коњи нам врх ливаде
нека пасу код кладенца.
А ти, ки си толи свијетô
у јуначтву, Владиславе,
ходи отима' робје отето:
чекамо те сред дубраве.
Не страши нас тва десница!
Цијеле војске с тобом води:
с дванаес самијех дјевојчица
ја те чекам у слободи.
Од пријекора и од срамоте
по свијету ти глас ће отити
испод града да ти се оте
цвијет госпојâ племенити,
и да из рука дванаес жена
не мож опет ти га стећи,
ти ки у слави од имена
летиш јунак сад највећи.
Ах, не трпи да су вриједне
на твôј кући, у твом мјести
дјевојчице младе једне
дан од твојијех слава смести!
Али у теби срца није
на поље изит нам протива -
да влас женска не добије
тко прије царе придобива.
Уто, друге моје избране,
не бојте се од потјера.
Одсједимо коње вране,
почнимо кон језера.“
Дикла охола и смиона
у ови начин вика и пријети,
веселећ се да сама она
с другам својијем цара освети.
Бојнице се све потеже
и с робињам с коњâ скачу;
свака своју насе веже,
све уједно оне плачу.
Млађахнијем, да не утеку,
жестоцијем увитима
при оштријех дуба хреку
сњежана се пут прижима.
Поносите и злосрде
од Истока врле дикле
овако се спрва тврде
међу собом, пак су кликле:
„Покли сумњит није сада
да нас овди тко састане,
о витешка дружбо млада,
став'мо оружје тешко с стране,
тер по овој бистрој води,
чим све пражи сунчја зрака,
пловај, пловај у слободи
игре миле творећ свака!“
Расладити труде од боја
ушто овако младе желе,
од љувенијех перивоја
откривају лијере бијеле.
Није мјеста, стране није
најмилије и најдраже,
ку завидно рухо крије,
да се нага сад не каже.
Све бјелоће да прид очи
изберу се и сједине:
дробни бисер од Источи,
јасно сребро, снијег с планине,
кон бјелоће миле и драге
бојнијех диклиц тамне остају,
ке у бистрих водах наге
јакно звијезде трепте и сјају.
На замјерну на једину
њих бјелоћу свијетлу избрану
бистри језер ончас сину,
живим огњем вода плану;
озелење крај у трави,
трава у цвитју оста околи,
ближње дубје по дубрави
гране у воду склони доли.
Са свијем водам одсвуд ријека
залетје се у тијек хрли,
с травом, с цвијетјем, с дубјем нека
целива их она и грли.
Њека је руди прам врх чела
у облак златан покупила,
њека низ био врат расплела
и врх вода њим здаждила.
Ну кћи краља од Могора
љепша и свјетља свих се указа:
њој из бијелијех прси зора,
сунце истјече из образа.
Бјеља је видјет она веле
с другам пловућ сред језера
негли од мора виле бијеле
и од спијевôца куфа пера.
Чим ње влажни прам од коси
тихо прши с хлатка блага,
из злата јој бисер роси
по цвјетицу лица драга.
Овака се његда објави
и божица свијетла од лова
и по језеру у дубрави
нага овако с другам плова.
Овака се и љувена
лијепа мати указала,
из сњежанијех када пјена
сред морскијех се роди вала.
Али охоле дикле лијепе
час не могу стат без рати,
и у забавах слацијех хлепе
бојнице се указати.
С једне стране шес устају,
с друге опета шес протива:
све се водам оружају;
затјецат се свака ужива.
Једна супроћ другој плове,
једна другој пријети смећу;
сада оне, сада ове
воду узимљу, бисер мећу.
Чим бојнице лијепе и наге
чине оваке игре у води,
тере свака варке драге
и хитрине изнаходи,
ето од трубља и од вапајâ
замње около сва дубрава;
ловци ју круже са свијех краја
краљевића Владислава.
Њеки у руци харбу носи,
копје вито њеки има;
с огњеним су пушкам мнози,
мнози с луцим напетима.
Они воде брзе хрте,
ловне јастребе ови држе;
тражећ вижли свуд се врте,
пси ини лају, коњи рже.
Млад краљевић бијеше отприје
опкружио поља цијела;
соко му се сиви вије
врх свијетлога ведра чела.
Птица охола сред висине
племенита јата тјера,
а на врсте мање ине
мрзи трудит брза пера.
Стиже тко се не приклоња,
за приклоним летјет неће;
ну што удара, све прид коња
Владиславу славном меће,
кô тим велећ: „Толи многе
није ни јаке силе од свита
која овако прид тве ноге
пасти неће придобита.“
Разлицијех стада звири
одсвуд скачу затјерана;
од ловаца дружба их тири
и у круг збија са свих страна.
Бјежи без трага и без пута
хитра куна, зец пун страха,
вепар, каплан, рис, кошута,
јељен брзи, срна плаха.
Ловцим дубрава уоколо
и оружјем сва се оптјече;
кротко звјерење и охоло
збјено у јату једном тече.
Ну краљевић, кô замјери
што дубрава кријаше ова,
викну: „О дружбо пуст'те звијери!
срећнијега нам ево лова!“
Соколица сврће очи
откуд бука страшна исходи,
и кô позна што ју узрочи,
и кô видје што се згоди,
вапије другам: „Прешно свака
на оружја, на обране!
непријатељска множ нас јака
оптекла је с сваке стране.“
I уто из вода хрло искаче,
и узам руха на се меће;
самом сабљом међу маче
усрнути справна је веће.
Времена бо ни час није
да оклопјем прси опаше,
да кацигом чело скрије,
да на брза коња узјаше.
Ну ње друге брзе толи
у изишаству бит не могу
да их влас бржа не околи
непријатељском у налогу.
Што да учинит могу наге?
Придобита је свака сама,
не од противне силе и снаге
ну од истога свога срама.
Ниједна оружја не попада
ни у друго трати силâ
негли у одјећу једа млада
нага би се заштитила.
Тако ловице у лову се
уловише при ловини;
паче гуса усред гусе
иних плијенећ плијен се чини.
Тако и јато бијело у води
од сњежанијех куфа плове
и игре нове изнаходи
под жубере слатке и нове;
ну ако упази орла сива
гди на њ лети из висина,
склапа крила, главу скрива,
не игра веће ни зачина.
Краљевић се благ одвеће
с ухићенијем диклам каже:
кô оне иних, он њих неће
везат, само им ставља страже.
Соколица ну витешка
не губи се, што сама оста:
у десници сабља тешка
за цијелу јој је војску доста;
паче дрúге ње видећи
да су у ропство веће упале,
скаче гди је скуп највећи
непријатељске од навале.
Јакно тигре, звијер срдита,
из планинске кадно спиле
ловац скупи и похита
породе јој драге и миле,
пуне бијеса и чемера
у плахом се крши тијеку,
и злотвора дочим тјера,
режи у огњу страшну и пријеку;
тако пуна срчбе огњене
и охола бојница је,
чим у плијену заплијењене
ослободит дрúге хаје.
Међу оружја, међу коње
не тече она него лети,
тере смртне и покоње
распе ловцем вика и пријети.
Напријед, назад, здесна, слијева
град ударâц смртнијех ваља,
даж од лешке крви лијева
топећ мјеста ближња и даља.
Ломи, крши, тре, потлача,
бије, сијече, плеше и меће;
сто десница и сто мача
да има, могла не би веће.
Леха и Крака уби уједно:
мачем прође оба хрло;
а немило и нередно
Витославу прикла грло.
Прико паса Ђурђа удара
и расијеца у два дијела,
а однесе у Гашпара
врх од главе вас до чела.
Стуче Остоји бôчом главу
и мождани све му проли;
он вас стрептје и у крваву
блату паде на тле доли.
Још Бисерко, дијете младо
ружом лице кому зене
а весело сјају и радо
очи лијепе и љувене,
у плахоћи без озира
на бојницу чим насрће,
испод сабље бритка умира
ку она плахо на њ обрће.
Али једна заточница
што да море проћ тисући,
буди змија крилатица
и огњени змај горући?
Око ње су сјединили
Пољаци се сви у буци
и сто мача извадили
супроћ једној самој руци.
Смиона дикла не има страха,
али чијем их бије и туче,
изненатке сред замаха
витешка јој сабља пуче.
Не уставља се, бôчом лупа
и у злотворској грезне крви;
ну од лешкога свакчас скупа
одсвуд мноштво веће врви.
Тада у смртној чим погуби
краљевић ју славни гледа,
прије нег живот млада изгуби
скаче с коњем сам наприједа;
растискује и уклања
све витезе своје с стране
и да ју ничији мач не рања,
његовим јој чини обране.
Није храбреном Владиславу
вик у срцу свом поднијети
лијепу бојницу и гиздаву
да нередно види умријети;
споменује ње једина
и замјерна бојна дила,
сред богданских кад равнина
у помоћ је цару била.
А и толико она је лијепа
и у расрџби и у гњиву,
да погледом стијење цијепа
и у огњу згара живу.
Ни краљевић вик би утећи
од ње дразијех очи многô,
да не уструча озир већи
сад жељење своје много.
Крепку он мисô има ову,
да у ниједно вику доба
витезу се Језусову
жељет Туркîњ не подоба;
а и урес драг сунчани
од све лијепе вјеренице,
ки у срцу гледа и храни,
не да му ино жељет лице.
Соколица али, веће
видећ ино да не море
и да из оне има смеће
расутје изит ње најгоре,
за никако не упасти
у пољачке жива руке,
смиона грди без припасти
огње, маче, стриле и луке.
При слободи смрт не хаје,
тиска и назад лако узмиче;
а и краљевић не пристаје
викат нитко да 'у не тиче.
Ну није пута већ наприда:
војска је прид њом, за њом рика.
Што ће? гди ће? Да се прида.
Владислав јој славни вика.
Бојница се нетрпећа
сва плам живи на ово ствара;
ријеч јој изрит не да смећа,
руком само одговара.
Али се опријет заман сили;
на њу једну свак се пути:
предат јој се тријеби или
сасма лудо погинути.
Тим стегнута с тих незгода
у ријеку се меће доли;
штрапље узгори плаха вода,
крај замнива вас околи.
На врх она из дна искаче,
и на измјену руке од лира
све што може брже и јаче
пружа диље и простира.
Плове јакно лака риба,
и, гди с друге стране пази
да се од ријеке крај пригиба,
слиједи и надвор хрла излази.
Краљевић се славни чуди
недобитно пазећ смиње
и слободу многу суди
од храбрене Могоркиње.
Тим сред скупа свих јунака
спрва ју дичи, хвали и слави,
за подобан дар јој пака
ухићене друге отправи.
Бојне коње, свијетла оклопја
и остало све што оте;
штите, стриле, луке, копја
шље јој на чâс ње липоте,
велећ: „Да знаш, мач сред моје
ки деснице видје сјати,
јер се опаса за госпоје
слободиват, не хитати;
зашто, засведа турачки
страх је и расап наша сила,
краљевић је свуд пољачки
штити и обрана лијепијех вила.“
Ну кô бојна дикла уза се
опет миле дикле види,
с толикога дара сва се
пањи, губи, смета и стиди.
У памети мислећ ходи
кô би могла захвалити;
ну начина не находи,
тим овако ста вапити:
„Краљевићу гласа многа,
добита сам ја, добита,
не од оружја ну од твога
благодарства племенита.“
Кô ово рече, диже с врата
лијеп огрљај хитро зглобјен,
вас бисером око злата
и камењем дразијем побјен.
Словима се он оптјече
у ких писмо шти се одзгара:
„Свак одступај надалече!
могорскога кћи сам цара.“
За уздарје посла ово
Владиславу храбреному,
велећ да име свуд његово
у срцу ће носит свому,
и да унапријед нигда веће,
за харна се указати,
проћ крстјаним она неће
нигдје с другам војевати.
Пак оружја на се стави
и на уресна коња скочи,
тере с дружбом пут управи
к царству очину пут Источи.
Ну к источним странам свијета
чим бојница лијепа јаше,
црни ју хадум ето срета,
Казларага кога слаше.
Спрва јој се он поклања,
како обичај турска проси,
пака укратко без крсмања
каже гласе ке јој носи.
Вели: „Од славна цара Османа
у Исток, гдје сад с војском иде,
о краљице, ти си звана
и ове друге ке те слиде“.
Соколица на глас ови,
ки с весељем слиша млада,
коња обрће на пут нови,
пути се управ Цариграда.
Сред стрављена срца свога
час не може мира имати
да јој цара љубљенога
прије се жељној нагледати;
кога ни дуг пут, ни бријеме,
ни ина ниједна ствар на свијети
није с пригодом разлицијеме
могла изет јој из памети.