Осман/4. пјевање
←3. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ЧЕТВРТО |
5. пјевање→ |
Јур богдански војевода
бијеше умукô жељан чути,
кад од бојнијех казат згода
поклисар се царски упути.
Кличе: „Чут је страшно и плачно
како Пољак цара доби,
и не људи, ну дивјачно
звјерење ово гануло би!
Тим што иштеш мâ бесједа
да ти каже ствари трудне?
Иста их земља приповиједа
свим путником у ноћи и у дне.
Земља је чула и видјела:
чуј, виђ и ти прид очима
вјечну жалост турских дјела
ка након нас остат има!
Колико оком мож замјерит,
све би витез пуно равно:
војска ку није моћ измјерит,
број ки чуо нијеси давно.
Обзирућ се на гомиле
костî ке свуд леже околи,
сúди ке се стрше силе,
мисли која крв се проли!
Сто језика, сто народа
уједно се ста с пô свијета:
мач пољачки смрт свим пода
а гроб ова земља клета!
Јер велика чуда често
вјере ласно не достоје,
мјесто ти ћу сад по мјесто
указати гди тко стô је.
Прут под собом гледај рику
до тја гди опет Нестер греде:
цар прико ње сву велику
војску у ово поље уведе.
А Хотима града оно
издалека гди се били:
јако Пољаци и смионо
под њим бијеху се утврдили.
Нестер ријека свим дубока
штићаше их од сјевера,
град их брањаше од истока
и брјегови ким нî мјера.
Од запада јаме чудне
бијеху обдубли око себе,
а не бијеху од полудне
ине им тврђе од потребе;
ере, изван тврда и јака
што се и сама мјеста виде,
од најбољијех спријед јунака
стаху у огњу њих опсиде.
Ну да обране и од тога
и друге им све су пале,
прси би их од самога
краљевића сачувале.
Не иште се грађа ина
гдје Владислав славни поста,
зашто гора и планина
он сâм свôј је војсци доста;
он сâм турској војсци одоли
и од нас мртвијех горе уздиже,
и од крви ријеке проли
од Нестера шире и више.
На главици врх нас ка је
шатори се царски опстријеше;
около им на све краје
капиџијâ стража бијеше.
Под гвозденим буздохани
шес тисућ се ових нађе;
и стражници они избрани
и царскијех су врата грађе.
Визијера овди великога
Хусаина се шатор пропе;
десет тисућ около га
кружи, носећ бијеле оклопе.
Недалече шатôр царских,
ки од града слику држе,
глава од чета јањичарских
Алиага шатор врже.
Ш њим јунака тријес тисућа
дође за штит царске главе;
десница је њих могућа,
огњеним се диљкам славе.
Ну је могућство свих липсало
и сва слава потамнила,
ако сред њих не оте мало
царску главу пољска сила.
Тим Алија, верни ага,
замани их кори и кара,
чим своја сама сабља и снага
на обрану бијеше од цара.
Ах, да слидећ тве крипости
сваки је витез твој војевô,
не турачке дану кости
пољачке би биле ово.
Спаогланâ пак војница
бијеше скрила мјеста даља,
ких гвоздена свеђ десница
што достиза рва и ваља.
Петнаес тисућ би њих броја,
с гиздом коња јаха сваки;
сад и тада врх њих стоја
глава Дервиш, јунак јаки;
јаки јунак, али, коли
јак, потхибан цару свому,
јер би узрок ови охоли
свему распу турачкому.
Он с јунацим својим узмаче,
цара остави он најпрви;
он омасти најприје паче
мач пољачки турском крви.
Близу овијех пут запада
множ спахија сташе опета;
Мемија их Хрват влада
дваес тисућа у сто чета.
Цијеви од гвоздја шупља носе
ке огњена зрна измећу;
врлином се свуд поносе,
у погледу кажу смећу.
Витезови уз њих прици
делије стаху у три чете;
пута опћенијех засједници:
издавство им очи пријете.
Од разлицијех звири коже
стеру им се згар низ плећи;
дуго с ницијем не разложе:
сабља је разлог њих највећи.
Мјеште Бога динар служе,
друг у друга не узда се:
самокресе, тамно оруже
од издаје, носе уза се.
Ш њима се Омер свуд потежа:
стави дружба главом њега,
разбојника и лупежа
кô најврлијега и хуђега.
С полудна се румелскога
беглер-бега шатор просу:
војеводства под глас свога
песет тисућ потпуно су.
Био је ово паша избрани
Јусуф Бошњак из Маглаја,
ки прострије мос пространи
прико ријеке од Дунаја.
Сви у огњу своји бојници
пут паљаху мимоходе;
тим није чудо да у свôј рици
Дунав под њим склони воде.
Скендерпаша с Арбанаси
с лијевога му краја стоја:
дванаес тисућ њих се гласи
задојених крви од боја;
јунак с дружбом поносито
на Пољаке први истече,
ких с Гашпаром предње лито
дио затјера, дио посијече.
Али охô с првим бојом
заман се уфа имат бољу,
ако плати крви својом
предњу добит на истом пољу.
Соколовић, паша од Босне,
с десне му је био пака;
сред војнице све крипосне
шеснаес тисућ ста јунака; -
Соколовић унук царски
и визијера Махумета,
ким још слове крај угарски
цјећ вазетја од Сегета.
На коњијех сви Бошњаци
сјаху свијетло одјевени,
заточници хрли и јаци,
копјаници свим храбрени.
За четами босанскиме
јунаци опет стаху из страна
ким светога Саве име
и херцега стоји Стјепана.
Херцеговце ко је видио,
десет тисућ број им пода;
Ћор-Хусаин паша био
и бег им је и во'евода.
Тврђа од жице саплетена,
а оружја свијем су пушке,
чељад узрасла усред стијена
стижућ, рвућ звијери лушке.
Ну од запада врх свијех паша
држа шатор земља равна
Махумета Каракаша,
будимскога паше славна.
Јунак ови славно име
стече у војсках које води,
и везијером велициме
јур га зваху сви народи;
паче дочас чекаше се
да га веће нада свими
цар на прво мјесто узнесе,
Хусаина смакне и сними -
цар, ки врх свих војевода
помилова још га онада
за љубовцу кад му пода
сестру, и Будим да њим влада.
Али отровна худа злоба
ка за туђим распом смагне
нађе варку у тој доба
да из свијета он се изагне.
Ова цару вид заслипи,
да га усили без разбора
да он Пољаке сам нарипи
разбијати сред табора:
паче осуда била је така
турска војска да погине,
кад опусти од јунака
ки ју брањаше над све ине.
Сâм настра скупне силе,
ваља, удара, сијече и стријеља,
докли се рва врх гомиле
од побјенијех непријатеља.
Ах, да 'е така три бојника
наша војска још имала,
не би ње се штета прика
него пољачка нарицала.
Али вјечна дика и слава
и смрт иста би му таде,
краљевића Владислава
испод руке покли паде.
Соко вије брже од стријеле
врх свијех птица перја охола,
али лети више веле
орô сиви врх сокола.
Ну, вај, худа кобна поља
спомена ме хтје ражалит,
да ми је тријеби сред невоља
непријатеље силом хвалит.
Ах, не хвалим непријатеље
него крипос ка под неби
свјетлости има дана бјеље
и, гди год је, хвала 'е себи.
Вратимо се тим с бесједом
казати опет од царева
војства обилна мјеста редом:
напријед, назад, здесна, слијева.
Пази онамо гди уточило
к третјему се поље бријегу:
мјесто оно дано је било
натолијемском беглер-бегу;
и тко под њим сабљу прија,
узвријежи га сред два мора
Сивас, Марас, Амазија,
Бурса, Есрум и Ангора.
Сви во'еводом њега гласе
војеводом нада свима,
ну опет народ сваки насе
пашу од мјеста за главу има.
Натолијевâц све пушкарâ
било шесет тисућа је,
сваки је вјеран и за цара,
сто живота дат не хаје.
Шатор уз њих паша опстрије,
од везена платна лијепа,
од хаинске Мангарлије
и обилнога од Алепа.
Јур јунакâ собом обра
по стотину стотîн сваки;
сви имаху коња добра,
сабљу бритку и лук јаки.
Од шес тисућ множ се убуси
Караманâ и уж њих здружа;
путе одиру, живу у гуси,
бат, сабља и лук њих су оружја.
Толики се број коњикâ
с царом оди доћ потежи,
ких Јордана поји рика
а јевринска земља вријежи;
сваки харбом вјешто меће,
сваки луком добро стриља,
без крипости, без одјеће,
витез назван, лупеж збиља.
Арапâ се уз њих често
три тисуће трикрат стало,
ки никада ниједно мјесто
не опће држат ни за мало.
Чељад без стана и без части,
гди се дере, плијени и штети
боља скровно за украсти
негли очито за отети.
Далечина око устраша;
гледај гди се небо скуча,
дијарбећерски онди паша
с десет тисућ војске збуча.
Оружјем се сви опстријеше,
с коњем потећ вазда лаци;
сви под перјем, сви се реше
прави витези и јунаци.
Сами стекоше ову славу
супроћ Орлу од Сјевера,
недобитну слиједећ главу
храбренога Дилавера,
ки, нека му расте смиње,
на прсијех држа вîку
од Славојке Аџамкиње,
љуби своје, златну слику;
ку на копју доби и оте
сину краља од Персије,
и замерне цић липоте
кратка часа без ње није;
пачек јоште што је већа
од правога далек знања,
држи да она сва је срећа
и божанство које клања.
Турске крви усред блата
међу Лехе јунак скочи
и оте Орлу из ноката
млади Мјесец од Источи;
за ко'е дјело Осман млади
Хусаинпашу диже, а њега
врх визијера свијех посади
на владање свијета свега.
А кон њега се Армен јоште
петнаес тисућ тврдо угнијезди;
коње сухе и окоште,
али хрле, сваки језди.
Оружја су стријеле и луци,
кô иним мнозим, и њих врсти,
а с гвозденим шипи у руци
индиоске дуге трсти.
Пази сунчја зрака злата
у облак био гди је упрла:
онди паша од Багдата
стô је и уза њ војска врла -
Абас бијелој у хаљини,
ки од сљедника посвећен је,
он се у образ приклон чини,
а високо срце пење;
гори од мора Хвалинскога
тја до Бијеле Зоре града
разлика су друштва многа
од народâ којим влада.
Сто паша је и сто бега
и витезâ број без броја
под зламењем бијела стијега
ш њим слиједило крв од боја.
Али поглед сад упути
откли бијели дан излази,
на врх они подигнути
ки све равно поље пази.
Ондје источна ста бојница
и у ње лицу сунце и зора,
гласовита Соколица,
великога кћи Могора.
У ње дружби дванаес она
дјевојчица бојнијех има,
и могућа и смиона
цијеле војске затећ ш њима.
Све у руках копја носе,
а у очију држе стријеле;
вези од злата њих су косе,
јашу коње јак снијег бијеле.
Сабља о пасу, лук низ плећи
у многом им вису уресу;
по прилици, по одјећи
виле од гора видјет све су.
Тим краљевска пригиздава
дикла сред њих рекби да је
лијепа божица од дубрава
ка у лову данке траје.
На разблуде она млада
чуд охолу вик не пригну:
бијесне коње кроти и влада
и текућ их вјетар стигну.
Сред оружја расте смино
без бојазни у животу
и од жене не има ино
нег само име и липоту.
По планинах, прико гора
врле звијери тражи и диза,
и слободна без умора
и тјера их и достиза.
Кацига јој реси тешка
мјеште вијенца злате коси;
штит зрцало, а витешка
оклопја су цвит ки носи;
вито копје ње је игла,
а вретено бритка сабља;
на помоћ се цару дигла,
да пољачка поља уграбља.
Јакно руса, ку околи
бодежљива драча одсвуди,
љепота се ње охоли:
нека чезне тко ју жуди.
Али што јој тој помага,
и поносна ако је мила,
и охола ако је драга;
млада је цара тим занила.
Он с погледа ње сунчана,
кијем га из очи лијепих стријеља,
прими и позна веће рана
негли од свијех непријатеља.
Вас млађахан плам је огњени
с друге, рајске ње липоте,
ка позорим свијетлијем плијени
свачија срца и животе.
Ну робујућ у љубави
цар се открити не усуди
лијепој ка му душу трави
што у срцу свому жуди.
Засведа га огњи живи
затворени хуђе прже,
чезне да ју не разгниви
и од све војске не одврже.
Али и за њим Соколица
и не мањијем огњем гори;
љувен поглед с драга лица
и ње тврдо срце отвори.
Гори, али пламе крије
горке трпећ вик бољезни;
љуби, али још не смије
објавити све љувезни.
Чезне млада и неизмерну
сумњу има да цар и њу
не би узео не за верну
љуби него за робињу;
паче, слутећ то заисто,
не има мира у животу;
гони љубав срце чисто
од свијех жеља на срамоту.
Да од пољачкијех сила ова
само оста, глас пролита,
сред добитијех витезова
добитница недобита,
и да и сад још оптјече
сјемо тамо по крајини,
роби, плијени, бије, сијече
и од крстјана расап чини.
Вид се напријед не простира;
тим не могу указати
великога од Мисира
гди је опћио паша стати -
од Мисира ки се има
с краљествима истакмити,
толико бо неизмернима
мири около земље опхити.
На бој с двакрат стотин триста
био је дошô војвода ови;
од еџипскијех плоднијех миста
његови су витезови.
Сваки златној у одјећи
сребром кова коњске ступе,
непријатељу свом носећи
не оружја негли откупе.
Остаци се ово броје
од старијех Мамелука;
срце им смјенство згубило је,
тратит злата не још рука.
Нут Јемира мјесто које
прекопскога здржа цара,
ки на помоћ цару доје
с тријес тисућа својих Татара.
Гди обноћи не освану;
без пристанка, без умора
плијени оптјечућ сваку страну
и од пољâ и од гора.
Сва подољска земља и руска,
ку пожеже и пороби,
Татарину бијеше уска,
докли њега јачи доби.
Војевода киовски га,
пан Замоски, с плијеном стиже,
и учини да опет рига
у свôј крви све што диже.
Ну гди остављам од полудна
црнце? гди ли им мјесто кажу?
Звијезде бројит ствар је трудна;
тијем је боље да се утажу.
Источнога војска Змаја
не може се војска ријети
нег пучина без дна и краја
за свијет прикрит и прождријети.
Гледа', около одасвуди
што око види свôм крипости,
све би пуно бојнијех људи -
све је сад пуно сусијех кости;
све би пуно огња жива,
све је сад пуно мразна праха,
Прут и Нестер што оптецива,
с Црна мора до Угровлахâ.“